Odrastao sam u Doksimovoj ulici na staroj Čukarici, gde je malo dvorište na broju 18, oivičeno sobičcima i šupama delilo čak pet porodica. Ja sam najviše mrzeo baš ovaj deo godine, jer je moja mama Janja, udarnik sa pruge Brčko - Banovići, komunista od 1949. godine i dugogodišnji član Radničkog saveta Fabrike hartije, redovno prala ”veliki veš” za Uskrs (tad još niko nije govorio: Vaskrs), dok je komšinica Zlata Manojlović, koja je jedina iz dvorišta išla u obližnju Crkvu svetog Đorđa, to isto radila za - Prvi maj.

Kad bi rasprostrle svoje uštirkane čaršave, jastučnice i stolnjake preko celog dvorišta, na konopcu između šljive kod česme i duda kod zajedničkog klozeta, sve sa motkom u sredini, ostatak dana bi vikale na decu da paze kuda hodaju i da ga ne isprljaju ”tim vašim jajima” (Janja), odnosno ”masnim rukama” (Zlata).

A popodne, kad malo popiju, umešali bi se i moj otac Anton, borac od četresdruge, i komšija Miloš, bio sudski pozivar i pre, i za vreme, i posle rata… Posle tih njihovih ”ideoloških” svađa, najviše smo stradali baš mi, deca, jer bar nekoliko narednih dana nismo smeli da se međusobno igramo.

Zato sam 28. aprila 2008. godine, tri dana posle Vaskrsa (tada je već to postalo uobičajeno) i tri dana pre Praznika rada napisao: ”Ako ima neke Božje kazne, sad Janja i Zlata gore na nebu peru isti ’veliki veš’ i prostiru ga po istim oblacima.”

Ove godine bi baš bilo gusto u tom dvorištu mojih uspomena, više zbog zgusnutog kalendara praznika a manje zbog ideoloških razmirica. Komunista više nema, nema ni relevantnih levičarskih pokreta, udruženja, pa čak ni ideja, a prevlast vaskolikog pravoslavlja više nije slatka ni onima koji su o tome sanjali u ona “vunena vremena”.

“Kao ‘malo stado’ pobedili smo sve ‘velike ideje’ kojima su se opijali oni koji su veru predstavljali kao ‘opijum za narod’, nemajući za tako nešto ni malo razloga ni povoda od nas. Tako su sami sebi i svojim idejama dali jedinu pravu meru i dijagnozu, a to je opasna ideološka opijenost mržnjom prema neistomišljenicima. Pobedili smo maloverje, neverje i sujeverje”, napisao je pre dvanaest godina moj prijatelj, protojerej dr Ljubivoje Stojanović, ukazavši na one koji bi da “naš podvig umanje insistiranjem na obračunavanju i osveti”.

Nije tajna da je mnogo prljavih ruku trajno isprljalo zastave ne samo komunizma, već i društva socijalne jednakosti, jednakih prava i mogućnosti, prava na rad i platu za život, o čemu sam pisao pre dva dana. Time muka obespravljenih, bilo da uopšte nemaju ili rade posao za koji se nisu školovali, bilo da su slabo plaćeni ili pristaju na ponižavajuće uslove rada, bilo da se njihov glas uopšte ne čuje ili je strogo kontrolisan preko uhlebljenih ‘sindikalista’, ostaje samo njihova, pojedinačna.

Živimo u vreme apsurda kad je za sve te pojedinačne muke jedini kolektivitet Crkva, a ona niti može, niti joj je to u prirodi, da ponudi ni utehu, ni oslonac, čak ni nadu da je moguć bolji život, već na ovom svetu. Taj ideološki “brisani prostor” idealan je za nastupe raznih šarlatana i opsenara, sve više i uz blagoslov Crkve, koji nam svakodnevno pretvaraju vodu u vino, obećavaju nekakav “kroz dve godine” boljitak, prikazuju namere kao projekte, zadužuju se i na račun unuka…

“Veliki veš” sad peru mašine, ali zbog “prljavih ruku” i dalje stradaju samo – deca!