„Komunikacija nam nudi dragoceni, kompleksni i najbolji ‘alat’ kojim se predstavljamo drugim ljudima i kreiramo svet u kome živimo”, napisala je Marija Pantić, članica književne grupe „Plavi krug“, u okviru koje strastveni čitaoci raspravljaju o književnosti, nastojeći da prenose i usvajaju lepotu, pa su tako ovih dana objavili više zanimljivih priloga o komunikaciji. Nisam baš siguran koliko će me razumeti moji novi prijatelji, ali verujem da ovaj zapis pokazuje da način na koji komuniciramo govori i o svetu u kome živimo.

Mirin i moj unuk Petar je prošle sedmice na terenu kopaoničkih „Kraljevih čardaka“ igrao fudbal sa grupom nepoznatih, uglavnom starijih ljudi. I postigao jedan gol, na zadovoljstvo mame Marine, koja je sve snimala, dok joj je srce bubnjalo pri svakom „bravo, mali“ ili „dodaj malom“…

Veče pre toga je činjenica da se korišćenje terena dodatno plaća ražalostila naše unuke i njihovu majku, koja se za „Čardake“ opredelila baš zbog lepo osvetljenog, ograđenog terena sa veštačkom travom i golovima. Ne toliko zbog novca, koliko zbog nemogućnosti da se još neko dete pojavi na terenu i zaigra fudbal sa polaznicima „Star Academy“, zadnja pošta Dubai.

Na tom igralištu iscrtane su i linije teniskog terena koji, kako kaže poznavalac ovdašnjih turističkih prilika Srđan Dživdžanović, uglavnom služi za „selfije“ skorojevića. Njima nije problem da plate 3.000 dinara za jedan čas poziranja u skupoj opremi, tek da svi vide kako „uživaju za sve pare“.

Iste večeri 14-godišnji Pera imao je i „vanrednu lekciju“, ubrzani tečaj iz svih mogućih psovki na srpskom jeziku, koje su njegovi saigrači i protivnici međusobno razmenjivali na svaki pogrešan potez ili duel. Mnoge od njih naš dečko i nije razumeo, a elementarna pristojnost mi ne dozvoljava da zabeležim makar one koje je zapamtila vredna snimateljka.

Zapamtila po sećanju iz prethodnog života, jer je od takvog načina „komuniciranja“ upravo i želela da pobegne i da od tog prostakluka, koliko je moguće, sačuva svoje sinove.