Na današnji dan prošle godine objavljen je moj prvi tekst na našem portalu pod naslovom “Kontrola snage”. Tog dana navršilo se tačno četiri decenije od smrti Josipa Broza Tita (1892-1980), ali mi se nekako učinilo da nije preporučljivo da na novom mediju startujem sa razmišljanjima o liku i delu “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”.
U to vreme bio sam u “samoizolaciji” posle četvoromesečnog boravka u Melburnu i Dubaiju, tako da mi je zaista bilo čudno što je nekoliko dana ranije, kad nije bilo ni utakmica, ni masovnih okupljanja, sasvim legalno, u sred bela dana i uprkos najoštrijim merama za sprečavanje širenja korona virusa, upriličena masovna tuča “najratobornijih frakcija navijača Partizana i Crvene zvezde”. Podsvest je ipak učinila svoje, jer sad vidim da sam morao da pomenem da se ovaj “sukob, kao iz akcionih filmova, uz već uobičajenu pucnjavu”, kako su to izvestili ovim bandama naklonjeni mediji, odigrao na potezu od Titovog muzeja do Prokopa.
I u mirnija vremena takvi incidenti su ostajali na nivou jednokratnih informacija, niti su evidentirani ranjeni i povređeni, niti je bilo kad procesuiran bilo ko od vinovnika ili, ne daj Bože, organizatora. Da je reč o još jednom “upriličenom” okršaju, podsetila me je priča izvesnog Nikole sa Kanarevog brda: “Zakažemo tuču, dogovor je po pedeset ljudi, bez utoka, oni pičke dovedu stopedeset, ali nismo ni mi naivni, pa i nas dođe stopedeset, oni naoružani, mi naoružani”, pričao je ovaj tridesetogodišnji rmpalija, prilično poznat u crveno-belom pogonu zajedničkog dilersko-policijskog preduzeća zvanog “navijači”, da bi mi na pitanje “a čemu sve to” jednostavno odgovorio: “Zbog kontrole snage”.
Od tada, pa u gotovo tri četvrtine narednih tekstova, od ukupno 315, imam utisak da se neprestano bavim različitim vidovima “kontrole snage”. Pokušavajući da dokažem da sadašnja vlast u Srbiji, oličena prvenstveno u predsedniku svega ovoga, nije toliko jaka i nepobediva, postepeno sam dolazio do zaključka da otpor svemu tome, što je znatno širi pojam od opozicije, nije baš toliko slabašan i bezizgledan, kakvim ga predstavljaju prorežimski mediji. Ali i neki već izvikani i dobro uhlebljeni “večiti opozicionari”.
Zbog toga se, kako je to rečeno i preksinoć u “Utisku nedelje”, veliki broj uglednih, časnih i poštenih ljudi pretvorio u “ćutologe”. Na to je, pomalo i surovo, ukazao i jedan moj prijatelj, kad sam ga pozvao da se priključi novoosnovanoj Fejsbuk grupi, čiji članovi misle da imaju više nego dobrog kandidata za predsednika Srbije: “Hvala na pozivu, ali moram da odbijem. Već desetak godina sam van bili kakvog političkog aktivizma. To me više ne interesuje, posebno se ne bih angažovao za ljude koji, ma koliko časni bili, nemaju ni promil izgleda da pobede, ali će zato proći kroz torturu tabloida ako ova incijativa donese neke rezultate.”
U jalovim devedesetim, kad je nastao aforizam “Opozicija je juče energično zahtevala da Slobodan Milošević podnese ostavku, a ako neće – ne mora”, tadašnji “kralj trgova” se često žalio kako mu je neki seljak rekao: “Ću glasam za tebe, kad pobediš!” U oba iskaza, kontrola snage je pokazivala više nego negativan rezultat, ali ako svi dignu ruke neće biti nikog ni da potpiše kapitulaciju!
Kontrola snage, dame i gospodo, drugarice i drugovi, tek predstoji!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare