Znam da je danas sreda. Da je četvrtak bolela bi me glava i bio bih mamuran i kivan. Ovo prvo zbog običaja da se sredom popodne okupi grupa mojih prijatelja u poznatom dušanovačkom restoranu; ovo drugo na sebe jer se sve češće posle en-te ture upustim u nekakvu jalovu raspravu. Nije o politici, ali je tog tipa, kad svako priča samo svoju priču i niko nikog ne sluša...

Dugo sam verovao da nije slučajno što smo izabrali baš sredu za okupljanje i druženje. Radoslav Mandić iz “Plavog kruga” je to sjajno opisao: “Sreda. S kao sredina, R kao raspoloženje , E kao emocija, D kao dobrodušnost, A kao avangarda.”

Čemu onda S kao svađa, R kao razočarenje, E kao enomanija (po Vujakliji, vinsko ludilo), D kao dreka, A kao antagonizam?!

Pokušao sam svojevremeno da se našalim na račun takvih “diskusija”: Neko kaže danas je sreda, a onda se čuje danas je četvrtak, pa onda ovi što znaju da je sreda sreda počnu to da dokazuju, dok sa druge strane stola ide priča kako je četvrtak uvek posle srede, kako je četvrtak sredina nedelje ako se računa od ponedeljka, kako…

Pomagalo je to neko vreme, pa smo svaku neumesnu raspravu prekidali sa “to je priča za četvrtak”, mada je povremeno bilo i “ti ga baš pretera, ovo je za petak ako ne i subotu”.

Živimo u vremenu u kome je sve manje komunikacije. U politici, u medijima, po društvenim mrežama, na poslu, na ulici, u javnom prevozu, evo sad i po kafanama… Svi za sebe misle da su osobe koje lako uspostavljaju i održavaju veze sa drugima, a da su “oni drugi” ti koji brzo i često ulaze u sukobe. Svi za sebe misle da je razgovor sa njima uživanje, a da su “oni drugi” za izbegavanje.

Neko će zameriti što sam nekoliko ličnih doživljaja pokušao da dignem na nivo opšteg problema. Možda je u pravu poznati crnogorski satiričar Vladislav Vlahović koji je jednom prilikom rekao da je pisanje, pa i ono što govorimo u pripitom stanju, “puštanje duha iz boce”.

Ipak, pročitajte pažljivo današnje novine, iznenadićete se koliko ljudi na javnoj sceni, ne trepnuvši, tvrde da je danas četvrtak!