0
Kad se iz Cetinja spuštate ka Budvi ima nekoliko mesta na kojima vredi zastati i pogledati krajolik prema moru. Ruku na srce, ono što vidite nije opčinjujuće poput bokeljskih razglednica sa puta Kotor - Cetinje ili nešto dalje prema Baru, sa pogledom na Sveti Stefan i Miločer, ali ta silesija betona i stakla iz ptičje perspektive deluje pomalo zastrašujuće.
Grad Budva, posebno deo od magistrale ka brdima, izgleda kao da su deca slagala “lego kockice”. O tome je moj prijatelj Radmilo Vuković svojevremeno pisao, imajući u vidu prilike na našoj Zvezdari, ali njegove reči na budvanskom miljeu deluju više nego opominjuće. Mada je, ruku na srce, već pomalo i kasno…
“Sve ovo smo gledali u nekim filmovima, divili se slikama u nekim časopisima. Novi materijali. Nove instalacije. Nova hemija. Nova fizika… U nekoj proporciji sve se to dešava i kod nas, primereno našoj Sudbini. Dolazi do novog civilizacijskog, tehnološkog i investicionog prodora. Sve je to pokrenuto energijom koja se zove Kapital. Ili Novac, kako hoćete. Na livadama se grade gabaritno masivni blokovi, koji po prirodi stvari zahtevaju visoku organizaciju industrijskih stanova. Nema pokrenutih kubusa. Prostora za fasadnu stafazu kao da nema. Sve je potčinjeno frekvenciji cena/m2. Kao protiv teza ovome pojavljuju se lokacije skromnih dimenzija uslovljene svakojakim isecanjem iz nekadašnjih parcela. Tu se podižu iznuđeni paralelopipedni oblici urasli u građevinsku divljinu prošlih vremena.“
Moj prijatelj Boško Bogetić (1940-2020, upoznao sam ga dok smo obojica radili u Saveznoj konferenciji SSRNJ, pre toga glavni urednik beogradske izdavačke kuće „Rad“, na kraju karijere glavni urednik budvanskih „Primorskih novina“) napisao je svojevremeno: „Ključeve grada imam, a grad nemam“. Istina, u jednoj sasvim drukčijoj situaciji, kad je Crnogorsko primorje u leto 1979. zadesio katastrofalni zemljotres. Ljudi ponekad naprave mnogo veću štetu nego prirodne sile, pa bi njegov antologijski stih sad mogao da glasi „grad imam, ali nemam ključ za njegovo razumevanje“.
Drugo lice Budve je ono uz obalu i u uličicama Starog grada, kad zaboravite ili jednostavno ne vidite čitav taj građevinski, urbanistički, turistički i megalomanski konglomerat u zaleđu. Možda bi mi bilo lakše da sam mogao da sretnem moje drugare Zorana Ćapina (1948-2018, sarajevska urbana legenda, poslednju deceniju života proveo u jednom takvom budvanskom paralelopipedu) ili Ivana Obradovića (hvala Bogu, živ je i zdrav, ali se pre nekoliko godina trajno odselio iz grada koji, po njegovim rečima, „više ni na šta ne liči“). Obojice se prekjuče prisetio legendarni Krsto Niklanović, čovek koji u nadaleko poznatom restoranu „Jadran – kod Krsta“ već četiri i po decenije dodaje dušu čitavom gradu i spašava obraz mnogobrojnim, ali i pomalo bezbojnim ugostiteljima.
Krsto, legenda Budve, ima običaj da kaže: „Možete imati familiju i milione, ali ako nemate društvo i osećaj drugarstva, džabe vam posao“. Kako je govorila njegova majka Vidosava „Maca“ Niklanović, decenijama najpoznatija kuvarica u Budvi i okolini: „Sve prolazi, samo dobrota ostaje. Ako čovek nema sebe, nema ništa!“
Prethodne kolumne: