Malo, malo, pa neko pomene čuvenu krilaticu, koju je Ivo Andrić napisao pre skoro devedeset godina: “Doći će vremena kad će pametni ćutati, budale govoriti, a fukare se obogatiti”. Valjda došlo takvo vreme, pa ljudima lakše ako krivicu podele sa prethodnim generacijama…

Učinio je to preksinoć i moj prijatelj Milan Miodragov Pajević, pa je pitanje “da li se nešto u ovoj državi uopšte promenilo” dosolio jednom izjavom uglednog pisca i izdavača Branka Kukića (dovoljno je samo reći “Gradac”): “Ovde je sve pomešano. S jedne strane, postoji neki oblik vrhunske, elitne kulture koji nastoji da stvori osnovu za jedno odvažno, toleratno i utemeljeno društvo, društvo dijaloga i vrednosti, a s druge strane imate ‘treš’ sa kojim ne možete da izađete na kraj.”

Nije to taj rad, majstore, ima tvoj drug iz gimnazijske klupe i jačih izjava i boljih intervjua. “Meni Srbija danas liči na pojavu sa nekog festivala mađioničara: jedan nas izvlači iz šešira u obliku svilene marame, drugi u vidu belog goluba, treći kao šarenu lažu, četvrti kao ribu-devojku… A u realnosti Srbija u stvari ne postoji, ona je čista halucinacija i utvara. I što je najgore i najsmešnije, mi sebe doživljavamo zavisno od mađioničarevog trika” – rekao je Kukić početkom prošle godine u razgovoru sa koleginicom Sonjom Ćirić za “Vreme”.

Kad su početkom devedesetih godina prošlog veka osetili da dolazi vreme u kome govore budale a fukara se bogati, saradnici časopisa “Gradac” nisu hteli da ćute, pa su u stotom broju objavili manifest, predlažući da se uspostavi hijerarhija vrednosti, koja će biti zasnovana na afirmaciji najboljih, te da se naša tradicija zaštiti od napasti primitivizma koji se tada bio nadvio nad našom kulturom: “Da se odbranimo od stihije mržnje, laži i izmišljotina onih koji su pomešali ideologije, religije, poreklo, jezike, legende, vradžbine, trabunjanja i ludovanja”.

Ali, dodaje Kukić, “društvena previranja, a pre svega politička, pokazala da narod u Srbiji nije bio spreman da krene novim putevima koji su mogli da nam pomognu da spoznamo sami sebe, da ispravimo svoje zablude i da se priključimo na realnost”.

“Umesto toga tražili smo vođu. I zbog te nakaradne osobine i potrebe, u Srbiji je taj konkurs stalno otvoren. Problem vođe je prisutan uvek kad nisi sposoban da doneseš odluku prema svojoj pameti, nego se savijaš prema prvome koji se samoproglasi za vođu. Na nesreću, mi u novijoj istoriji nismo u vođama imali državnika koji bi umeo da narod uputi prema nekom cilju. Ovaj narod je birao vođu ne prema cilju, nego iz straha, iz bezglavosti ili iz udvorištva. Zbog toga se ovde sve završavalo u nekoj jaruzi, kao u onoj priči Radoja Domanovića. I kad narod u nekom trenutku priviđenja, a ne prosvetljenja, vidi da je vođa slep, onda se pomami, kune, vređa, ruši sve pred sobom, jurca bez glave, tutnji kao nepogoda, zapomaže i leleče. Ili se pravi lud. Pa tako sve do trenutka kad mu se navije ona stvar da traži novog vođu.”

Dakle, nije sve izgubljeno dok pametni ljudi još (hoće da) govore o stanju u ovoj zemlji. Problem je što to veoma malo ljudi (može da) čuje! Ili se prave ludi!