“Srbija kao geografski pojam je mesto lepote, božanstvene, gotovo misteriozne prirode, neizmerno bogate, raznolike flore i faune, na čijem tlu se često rađaju izuzetno talentovani ljudi. Takva će verovatno uvek i biti, jer je priroda neuporedivo moćnija od ljudi, i njene namere i planovi su nam nedokučivi. Ali ako me pitate kuda se uputila sadašnja vlast, onda mi se nameće rečenica iz poznatih hinduističkih spisa ‘Upanišade’: ‘Prebivajući usred neznanja, smatrajući sebe učenima i mudrima, budale besciljno lutaju tamo vamo, kao slepi kojeg vodi slepac’.”

Tako je u jednom od poslednjih razgovora za medije, sa kolegom Velimirom Perovićem, prilike u Srbiji ocenila Isidora Žebeljan, redovna članica Srpske akademije nauke i umetnosti, koja je preminula prekjuče u svom rodnom Beogradu, samo dva dana posle 53. rođendana (27. septembar 1967. – 29. septembar 2020.) Profesorka na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, autorka mnogobrojnih kompozicija za različite instrumentalne ansamble, od kompozicija za solo instrument, preko kamerne i simfonijske muzike, do opera i muzike za pozorišne predstave, bila je u poslednje vreme bespoštedni kritičar vlasti u Srbiji.

Tako je u pomenutom intervju rekla: “Nikad nije suviše kasno da se naprave velike i značajne promene. Verujem da država relativno brzo može da se preuredi, ali za to su potrebni neki sasvim drugačiji ljudi na vlasti, istinski pošteni, saosećajni, koje istinito uzbuđuje potreba da naprave modernu, srećnu, uređenu državu, kao što to, na primer, čini premijerka Novog Zelanda… Dozvolili smo divljanje primitivizma i iz beznađa u koje smo zapali možemo da se izvučemo isključivo promenom vlasti – za mene bi jedini zahtev svih protesta trebalo da bude ostavka Predsednika i Vlade, poništavanje izbora, i to zbog svih krađa, katastrofalnih grešaka i maltretiranja građana, zbog kršenja Ustava, raznih zakona, zbog sejanja mržnje, zbog pretvaranja države u mafijašku ludnicu…, pa spisak je skoro beskonačan.”

Na pitanje da li ima utisak da “nigde kao u Srbiji političari nemaju toliku moć da menjaju i pre svega srozavaju svest i dostojanstvo naroda”, Isidora Žebeljan je odgovorila:

“S jedne strane to ima veze sa nivoom inteligencije određenog dela naroda, ali i sa nivoom inteligencije političara. Jer šta bilo koji političar može da ima od sveg novca koji je pokrao i moći koja je prividna, jer je obeležena manipulacijama i lažima, ako živi u strahu, ako ne sme da izađe na ulicu, bez desetak bilmeza, ako je nevoljen ili omražen. To je u suštini jedan veoma bedan život. Onaj ko takav život bira ima problem sa inteligencijom.”

Ne verujem da PTV (predsednica Tehničke vlade) nije znala za ovakve stavove najistaknutije srpske kompozitorke mlađe generacije, posebno za one koji se odnose na njeno vođenje državnih i ostalih poslova, ali to je nije sprečilo da odmah izjavi: “Velika mi je čast što sam kao predsednica Vlade Republike Srbije poznavala Isidoru. Draga Isidora, hvala vam na ogromnom talentu i znanju koji ste nesebično delili, na istrajnosti i toplini, kao i na svom prepoznatljivom talentu i znanju.”

Naslov ovog teksta vas je verovatno podsetio na onu pesmu Bore “Čorbe” gde peva”nemoj srećo, nemoj danas, da ispravljaš krive Drine, možeš doći do istine”, samo što nikako ne mogu da osobi takvog kapaciteta kažem “srećo”, jer smo sa njenim “šefom”, njom lično i partijom koju je tek nedavno prepoznala kao “svoju” – daleko i od sreće i od “ispravljanja krivih Drina”.

Siguran sam da se PTV ovako oglasila, računajući na naše neznanje i pamćenje koje nije duže od dva televizijska dnevnika, što je sjajno primetio Mihajlo, čitalac portala “021”: “Kad sam pročitao biografiju preminule Isidore Žebeljan, shvatio sam da mi o našim najboljim sugrađanima znamo jako malo, a o nekim političarima i sponzorušama znamo podosta… tako reći izbombardovani smo glupostima… Zao mi je sto se tek nakon smrti ozbiljnije čuje za nekog ko bi trebalo da bude naš najbolji predstavnik i u svetu i u drzavi, a verovatno nam zato tako i ide… Imamo najgoreg premijera i ministre u istoriji Srbije… neće se to sigurno dobro završiti…”

I moj “klasić” Predrag Mrmak, sa kojim sam istog dana počeo karijeru u “Večernjim novostima” bavio se juće istom temom, podsetivši se svog teksta od pre četiri godine: “U zemlji Srbiji, prosečan čovek, nažalost sve zna, zahvaljujući novinama, “novinarima”, srećnim i nesrećnim televizijama, o propalim pevaljkama, kriminalcima, elitnim prostitutkama… Ko je koga, gde i kada, koliko ‘zvezda’ ima krivičnih dela i koliko je godina odležao u bajbokani… O ljudima, koji zaslužuju pažnju, slučajno ili namerno se ćuti. Tek ponekad se napiše neki redak o našim ljudima koje svet poznaje i ceni.”
Ne želeći da se o jednoj izuzetnoj ženi govori kao što sada čine neki koji na to nemaju nikakvo pravo sa Isidorom Žebeljan, kolega Mrmak je pomenuo svoju školsku drugarici iz Prve zemunske gimnazije Gordanu Vunjak – Novaković:
“Zemunka Goca je profesor biomedicinskog inžinjeringa i profesor medicinskih nauka na Kolumbija univezitetu gde rukovodi Laboratorijom za matične ćelije i tkiva… Član je Njujorške Akademije nauka (kažu da je još jedan Srbin bio njen član – Mihailo Pupin), primljena je u međunarodu Kuću slavnih žena tehnologa, član je Akademija Europea i Srpske akademije nauka i umetnosti… jedan je od sto globalnih mislilaca za 2014. godinu… Ovo je samo mali deo onoga što je naša Goca postigla u svetu koji je ceni i poštuje. Ovde je zna uži krug ljudi iz njene struke, a za ‘velike’ televizije, ‘Pink’, onu nesrećnu, za ‘Informbiro’ i ‘Dostavljač’ ona je, verovatno zabranjena tema, da slučajno ne zagadi ovu našu omladinu koja u redu čeka autogram propalih pevaljki, starleta, elitnih prostituki, lokalnih kriminalaca… Srećno nam bilo. Dok Srbija ne sazna ko je i šta u svetu Gordana Vunjak – Novaković, ne piše nam se dobro!”