Piše Ivan Mrđen: Nekad beše dete

Na društvenim mrežama povremeno neko od mojih prijatelja objavi fotografiju povodom 21. rođendana sina ili ćerke, pa se pohvali „punoletno za ceo svet“. To, naravno, ne menja činjenicu da ta mlada osoba za sva vremena ostaje njihovo dete, ali taj i takav status je nadalje isključivo u domenu ličnih i porodičnih odnosa.

U tom smislu greše i oni koji 22-godišnjeg sina šefa države već duže vreme prate isključivo po sistemu „s kim si, takav si“, baš kao i državni funkcioneri, od predsednika i premijerke do ministara koji ga brane tako što napadaju one koji sa takvim objavama uglavnom nemaju nikakve veze. I jedni i drugi zaboravljaju da punoletna osoba, uz to i, kako kažu, poslovno uspešna, ima pravo da sama određuje s kim će da se druži, čime će da se bavi i kakve će slike da emituje prvenstveno o samom sebi…

Beogradska kaldrma odvela je na stranputicu mnogo momaka sa zvučnim prezimenima, od poznatih političara i biznismena do zvezda estrade i istaknutih sportista, uglavnom na muku i bruku njihovih roditelja. To počne još u ranoj mladosti, kad im samo prezime otvara mnoga vrata, a laskanje i grebarluk okoline ih uverava da su i oni sami zbog nečega bitni, da imaju neka posebna prava i da im je sve dopušteno… Pametni se na vreme zaustave, ostali vremenom unište i svoj i život svojih roditelja.

Između tihe patnje i negiranja u početku i odricanja i dizanja ruku na kraju balade nakupi se mnogo manje ili više uspešnih pokušaja da se neki postupci nepoćudnih naslednika medijski zataškaju, a neke istrage i suđenja završe i pre nego što počnu ili se razvuku do besmisla. To neki ljudi jednostavno mogu, jer su kao poznati političari, biznismeni, estradne zvezde ili sportske legende navikli da im svi čine usluge, a kad to ne prolazi onda dobro znaju i kome i koliko treba da plate.

Kad pare i porodično prezime izgube bitku sa lošim društvom u kome je zaglavljeno njihovo nekad beše dete… kraj priče je uglavnom isti: droga, kriminal, strah od osvete… Tad više niko ne može da računa na status „zaštićene vrste“, pa čak ni sa državnim pečatom!

„Ima mnogo sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa drugo nisu mogli dati“, govorio je legendarni Duško Radović. Na sirotinjskoj Čukarici, na kojoj sam ja odrastao i naučio prve životne lekcije, batine smo dobijali i kad bi naši očevi samo čuli da smo negde bili s nekim ko beži iz škole, puši ili pije, laže, krade… Ili je iz neke takve familije…