Piše Ivan Mrđen: Na vest o smrti Kolje Mićevića

"Nisam ja, deda, ljuta na tebe, ja sam ljuta na život” – rekla mi je u februaru ove godine u Melburnu Mirino i moje treće unuče, naša princeza Ana, koja danas slavi dvanaesti rođendan. Sad više i nije važno kako smo uopšte počeli razgovor iz koga sam zapamtio tu njenu rečenicu, znam samo da sam rekao da će joj život ponuditi još milion mnogo jačih razloga za durenje nego što je muka zbog ranog ustajanja i redovnih kućnih i školskih obaveza.Ja sam već dva dana zaista ljut na sebe, jer sam pre nešto više od šest godina propustio priliku da obogatim sopstveni život susretom i razgovorom sa Koljom Mićevićem. Ljut sam zbog svih nevažnih stvari i još više nebitnih ljudi koji su mi odvlačili pažnju od tog 28. oktobra 2014. kad sam sa Sajma knjiga kući poneo baš dobru knjigu - „Komediju“ Dantea Aligijerija, u preorkestraciji Kolje Mićevića, ilustrovanu crtežima Vladimira Veličkovića („Mostart“, Zemun 2014).Istina tada samo pozajmljenu od mog prijatelja Dragana Stojkovića, osnivača, direktora, urednika, korektora, prelamača, daktilografa i kafe kuvara u toj izdavačkoj kući. Nadao se da ću uspeti i da je zadržim kao malu naknadu za belešku koji sam dan kasnije objavio u „Blicu“, bar toliko da pažljivije pročitam mnogobrojne Koljine komentare, objašnjenja i uputstva za čitanje i razumevanje ovog epohalnog dela.Tekst u kome sam prepisao delove njegovog predgovora o korupciji („Evo te koja čitav svet usmrdi“ opominje Vergilije na ulazu u sedmi krug Pakla) nije nastao iz te jadne „koruptivne“ namere, već je plod moje neočekivane fascinacije čovekom o kome do tog utorka baš ništa nisam znao.Blago budalama i dementnima, oni svakog dana saznaju nešto novo. Zabavljeni budalama sa naslovnih strana novina i iz „udarnih“ televizijskih vesti, smanjujući prostore vlastitih vidika i saznanja, postajemo dementni na najgori mogući način. Budale ne zaboravljaju jer ništa nisu ni naučile. Moderne budale su još gore, misle da ne treba ništa ni učiti kad sve može da se „izgugluje“. Čitanje, razmišljanje i razgovore sa ljudima zamenjuje bezbojno i bezosećajno „search“. Zato mi je tog dana bilo drago što nisam sačekao Kolju na Draganovom štandu. Pravio bih se pametan i on bi znao kolika sam budala!Mala je uteha što sam dao sebi šansu da makar nešto saznam o tom čoveku. Da vidim kako izgleda, da ga čujem kako govori, da mu poverujem... pomogao mi je snimak sa Jutjuba, Kolja negde, pred nekom publikom, izvodi „Katren protiv rata“ Žana Molinea.Svojevremeno je jedan Koljin prevod izdvojio i Miroslav Krleža, poznat kao veoma škrt na pohvalama, rekavši Enesu Čengiću:„Jučer sam dobio mostarski 'Most' Tu je nekoliko pjesama francuskog srednjovjekovnog pjesnika Francoisa Villona koji očekujući izvršenje smrtne kazne vješanjem piše pjesmu 'Štrik i šija' pa kaže: 'Ja sam Fransoa, Časni skupe, pariške dobro poznam rupe, znam probisvete i mangupe, nekad nosih halje skupe, devojke voleh što tek pupe, prezirah ljude zle i tupe, a kad u omču sa mnom stupe, vrat znaće šta mi teži dupe.'Čitao sam Villona u originalu i u nekim našim prevodima, ali ovaj Kolja Mićević, za koga ne znam ni ko je ni odakle je, prepjevao je to u ekavici izvanredno, upravo sjajno, i to je svakako datum u našem prevodilaštvu.“To se, prema Čengićevom dnevniku “S Krležom iz dana u dan”, dogodilo 2. oktobra 1977. godine. Tog dana ja sam napunio 28 godina, moja Mira bila je u sedmom mesecu trudnoće sa našom srednjom ćerkom Majom, živeli smo sa našim prvenčetom Milenom kao podstanari u Ulici slavonskih brigada u delu Žarkova koji se zove Repište. Radio sam kao sportski novinar u „Večernjim novostima“, pokušavajući da od naduvanih trenera i umišljenih zvezdica iskamčim neku malo drukčiju izjavu, za šta mi je velika satisfakcija bilo to što sam mogao da računam na česta putovanja u inostranstvo i bolju platu.Pisao sam i za „Jež“, a dobre pare sam zarađivao i tezgareći u listu preduzeća „Minel“, pa smo nekako u to vreme kupili svog prvog „fiću“... Zaglavljen na trećoj godini studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka, zaglavljen u predvorju života za koji sam slutio da me tek čeka, čvrsto verujući da će meni i mojoj porodici društvo da obezbedi komforan stan i sve druge uslove za pristojan život, nisam u to vreme puno razmišljao ni o društvu, ni o životu, gotovo da nisam čitao ništa osim novina a i njih otpozadi (od sportskih stranica)...Ne verujem da bi moj život bio drukčiji da sam tog dana, kojim slučajem, i ja dobio primerak mostarskog književnog časopisa „Most“. Ne bih ga, da budem iskren, ni otvorio, a ako bi mi i, opet slučajno, zapala za oko neobična Vijonova pesma možda bih se nasmejao, možda je prepisao da mi se „nađe“ za neku priliku kad se valja napraviti pametan i ispasti duhovit, ali mi ni na kraj pameti ne bi bilo da se upitam ni ko je taj pesnik, ni ko je prevodilac...Dakle, tog dana bih kao Krleža mogao da kažem „ovaj Kolja Mićević, za koga ne znam ni ko je ni odakle je“, baš kao što nisam znao tog oktobarskog prepodneva 2014. dok mi je moj prijatelj Dragan Stojković oduševljeno pričao kako je Kolja prvi preveo Danteovu „Komediju“ na francuski u stihu, iako se vekovima tvrdilo da je to nemoguće, da bi je tek kasnije preveo i na srpski jezik.Posle sam „izguglovao“ još nekoliko osnovnih podataka o Kolji Mićeviću, tek da u jednom tekstu, napisanom baš „za svoju dušu“, pokažem da iako je jutro starije od večeri, veče može da bude mnogo pametnije!Rođen 1941. godine u Banjaluci. Završio studije književnosti (grupa za Opštu književnost) u Beogradu. Prevodilac poezije, esejista i pesnik, muzikolog i astrolog. Objavio osam zbirki stihova na srpskom („Stopa Sna“, „Stanje nikoga“, „Niti“..), isto toliko na francuskom i tri knjige o prevođenju poezije. Preveo i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga od trubadura do Stefana Malarmea i Pola Valerija, sa engleskog na srpski preveo „Celokupne pesme“ Edgara Alana Poa; sa engleskog na francuski devet verzija „Gavrana“, sa slovenačkog na srpski „Sonetni venac“ i „Sonete nesreće“ Franca Prešerna; sa slovenačkog na francuski izbor poezije Franca Prešerna, sa španskog na srpski „Ciganski romansero“ i „Pesme“ Federika Garsije Lorke i „Prvi san“ Sor Huane de la Kruz; sa italijanskog na srpski „Riznicu“ Bruneta Latinija, „Komediju“ Dantea Aligijerija, „Vita nova“ Dantea Aligijerija, kao i „Zaljubljeno more“ (antologiju pesnika koje Dante pominje u „Komediji“), sa italijanskog na francuski „Le petit trésor“ Bruneta Latinija i već pomenuti prevod Danteove „La Comedie“, sa srpskog na francuski „Les salutes Slaves“ - Antologija poezije jugoslovenskih pesnika, od 1800. do 1900. godine...Autor je muzikoloških dela „Svete, laku noć“ (O Bahovim kantatama), „Mocart susreće Skarlatija“, „Mocart - Zločin Marije Terezije“, „Lirska istorija muzike - Od Pitagore do Baha“ u četiri knjige...Dobio je Nagradu Miloš N. Đurić za prevod pesama Stefana Malarmea (1971), nagradu Beogradskih Klokotrista za 365 Varijacija na Vijonov „Katren“ (1974), Veliku zlatnu medalju Francuske Akademije za širenje francuske kulture i jezika (1988), Nagradu Sreten Marić za knjigu ogleda „Osam Vlašića francuskog simbolizma“...Kad je Kolja Mićević početkom 2008. godine u prostorijama Mediacentra u Sarajevu predstavio drugo izdanje svoj prevod ''Komedije'' Dantea Aligijerija, u najavi ovog događaja je rečeno da je on „autor prevoda koji je od samog prevodilaštva načinio umjetnost“.