U Bulevaru kralja Aleksandra, nešto niže od nekadašnje kafane “Lion”, mesecima je, i danju i noću, stajalo parkirano policijsko vozilo. Komšiluk u početku mislio, pošto se ne vide od bašte ćevabdžinice “Paun”, da je reč o zasedi za budale koji jurcaju tom saobraćajnicom ili da sačekuju neoprezne pešake, ali jok.

Dvojica kršnih momaka povazdan su sedeli i kuburili sa vremenom i samim sobom, ponekad malo prošetali ili ćaskali sa prodavačicama, što je značilo da tu živi neki važan “paun” o čijem miru i bezbednosti brinu. Sve do prekjuče kad je ova “mrtva straža” naprasno ukinuta.

Nije to ništa novo, sećam se da je u Mišarskoj početkom ovog veka, takođe danima i noćima, stajao policijski džip sa upaljenim motorom, ispred zgrade u kojoj je stanovao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Ne znam ko se još seća tog političara, ali se u toj ulici i dan danas, na tom mestu, vidi fleka od motornog ulja na trotoaru.

O tome koliko zaista imamo vajde od tih ljudi, “promovisanih na nivo svojih nesposobnosti”, kako je govorio Skot Pek, pre dva sam pročitao više nego ilustrativan tekst Vladana Ćosića. Njegovo poljoprivredno gazdinstvo je, prema zakonu i po prebivalištu u ličnoj karti, registrovano u Šapcu, zato što u tom gradu ima porodičnu kuću i tu živi. Međutim, on u Šapcu nema poljoprivredni posed, već se svojim poslom, uzgajanjem sadnica četinara, bavi u Jaloviku (opština Vladimirci) i u Hrtkovcima (opština Ruma).

“Kad zatražim subvenciju za dubinski bunar, Šabac kaže: mi ne finansiramo kopanje bunara u drugim opštinama, a kad se obratim Rumi ili Vladimircima oni kažu: zahtev podnosite opštini u kojoj imate registrovano gazdinstvo! I tako, u ludoj državi, ja nemam pravo na ono na šta imam pravo”, jada se moj prijatelj, ali vašoj pažnji posebno preporučujem kraj njegove objave:

“Uzalud sam pisao ministrima poljoprivrede: Živanku Radovančevu, Draganu Veselinovu, Stojanu Jevtiću, Ivani Dulić Marković, Goranu Živkovu, Slobodanu Milosavljeviću, Saši Draginu, Dušanu Petroviću, Goranu Kneževiću, Draganu Glamočiću i Snežani Bogosavljević Bošković. Šta mislite, ako napišem pismo i Branislavu Nedimoviću, da li će mi on izaći u susret i izmeniti ovu Uredbu?!”

Iako Ćosićev spisak liči na čuvenu rubriku “Kucamo na vrata zaboravljenih asova”, ne usuđujem se da napišem da su iza svih njih ostale samo fleke na trotoaru. Iz poštovanja prema Katarini Marić, koju je 15. aprila 2003. ujutru, na pešačkom prelazu na uglu Njegoševe i Beogradske, ubio vozač tadašnjeg ministra poljoprivrede Veselinova, koji je gradskim ulicama, po „šefovom“ naređenju, vozio brzinom većom od osamdeset kilometara na sat, sve sa upaljenim rotacionim svetlima.

Katarinu koja je tog jutra krenula na svoj prvi radni dan, na posao koji je dobila kao odličan student i sjajna psihološkinja, mnogi smatraju simbolom svega što se događalo u jedanaest i po godina posle „Petooktobarske revolucije“. Probuđene nade, energiju naroda i želju za promenama proćerdali su umišljeni, nesposobni i korumpurani lideri tzv. Demokratske opozicije Srbije, posebno oni koji su postali ministri i direktori javnih preduzeća zahvaljujući potpisu u ime stranke koja nikad i nigde ne bi dobila više od jedan odsto glasova.