Ratomir Lazić (1944-2016), direktor NIŠRO “Jež” u vreme kad su izdanja ove kuće imala tiraže koje na ovim prostorima niko nikad nije uspeo da dostigne. Novinar u duši, košarkaški radnik iz ljubavi, još ga pamte i kao sekretara Košarkaškog saveza Beograda i po emisiji “Šaputanje sa Rašom”, koju je kao penzioner godinama uređivao i vodio na Radio Barajevu. A između čitav život…

Ilija “Baćko” Genić (1921-1976), legenda Radio Beograda, za koga je 9 decembra 2011. na sajtu “Zvuci Jugoslavije”, pod naslovom “Ilija Genić – jugoslovenski Duke Ellington”, objavljeno: “Pre svega aranžer i dirigent, a onda i kompozitor i muzičar, Ilija Genić nema na internetu ni jednu jedinu fotografiju ni neki bar mali tekst o svom životu. VELIKA SRAMOTA, jer je on jedan od dva, tri najveća aranžera i dirigenta orkestara u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji.” Čitav život u nekoliko redova…

Jug Grizelj (1926-1991), u “Večernjim novostima” punih sedam godina objavljivao komentare od 38 redova pod nadnaslovom “Iz mog ugla”, u NIN-u zapamćen po intervjuima sa mnogobrojnim ličnostima domaće i međunarodne scene (Piter Justinov, Kurt Valdhajm, Đovani Anjeli, Boris Vukobrat, Stane Dolanc, Jože Mencinger, Vladimir Goati, Orijana Falači…), prvi predsednik Udruženja novinara Srbije izabran tajnim glasanjem između dva kandidata (1987. na Divčibarama), jedan od osnivača nedeljnika “Vreme”… Život i karijera za duboki naklon…

U subotu smo sa Rašinim sinovima Aleksandrom i Urošem na Topčiderskom groblju obeležili četiri godine od smrti ovog izuzetnog čoveka, sjajnog profesionalca i nezaboravnog prijatelja.

Danas je 40. rođendan Ilije Genića, sestrića moje Mire, unuka Ilije Genića, “srpskog kralja tanga”, kako ga je nazvala koleginica Milica Stojanović. Ona je uspomenu na njega sačuvala u nekoliko audio zapisa, a hvale vredna je i njena emisija “Kod dva bela goluba” Prvog programa Radio Beograda, emitovana 2008. godine.

Ispalo je nekako da sam, prisećajući se svega što je Ratomir Lazić značio u ovdašnjem novinarstvu i pokušavajući da kao rođendanski poklon Iliji Geniću junioru napravim disk sa nezaboravnim aranžmanima njegovog dede, veći deo minulog vikenda razmišljao o “ljudima pre Gugla”. Zapažene karijere, trag u svom vremenu, prijateljstva za sva vremena… sve se to u nekom trenutku nađe nasuprot surove činjenice da o tome ili uopšte nema ili ima veoma malo verodostojnih zapisa na najznačajnjem internet pretraživaču.

To, s druge strane, pojačava značaj svake, naoko prigodne ili prosto emotivne situacije, kad se tih ljudi prisećamo, jer na taj način ne branimo samo njih i njihova dela, već i dostignuća čitavih generacija umnih, vrednih i progresivnih stvaralaca, vrhunskih profesionalaca i uzora dostojnih ljudi.

Našao sam se nedavno u situaciji da “podvijem rep” i ućutim u jednom kafanskom “razgovoru”, kad je ne toliko mlađani koliko ostrašćeni kolega galamio kako Jug Grizelj nije bio nikakva legenda, jer je radio “u vreme kad se novinarska slava sticala pisanjem o kućnim savetima”. O Jugu, istina, na društvenim mrežama može da se ponešto pročita, obično u vreme kad je dodeljivana novinarska nagrada koja nosi njegovo ime, ali sam odustao od bilo kakve rasprave, jer je upravo to skoro pa ništa bilo glavni argument zajapurenog zagovornika škole mišljenja “sve počinje od nas”.

“Ljudi pre Gugla” su posebno ugroženi od naknadne pameti i nakaradnih sećanja raznih samohvalisavaca. Živimo u vremenu kad ćete, i u medijima i po kafanama, svako malo čuti “kažem ja Đinđiću”, “samo ja sam mogao da pijem sa Preletom” ili “da me je poslušao…, još bi…” (ime i kraj rečenice upišite sami). Ako tako u javnom govoru tretiraju one o kojima se manje više sve zna, što se ne bi pravili važni u odnosu na one o kojima s poštovanjem još govore samo oni koji su ih zaista poznavali ili imali tu sreću da rade sa njima, poput Raše Lazića ili “Baćka” Genića.

To “mrtvima počast, slava nama” na neki način je obeležilo i dan iza nas. Možda na prvi pogled skandalozne slike iz Podgorice nemaju veze sa ovim mojim tekstom, jer su i upokojeni mitropolit i “glavna zvezda” rijalitija na njegovoj sahrani prosto zatrpali internet, ali one takođe pokazuju taj manir “šibicarskog grebanja” o nečiju važnost i naduvavanje sopstvenog ega.

Utešno je, međutim, što postoji ogromna razlika između veličine i svetosti, kako je pisao vladika Nikolaj: “Veličina je niža od svetosti. Svetost uključuje i prevazilazi veličinu. Mnogo je velikih, malo svetih. Veliki čovek može biti i koristan i štetan i fatalan po jedan narod. Sveti čovek je uvek samo koristan”