Po društvenim mrežama sve češće čitamo kako je vreme da “prestanemo gajiti iluzije o nama”, jer “mi kao mi ne postojimo, postoji samo gomila mišljenja šta bismo mi kao društvo trebali da budemo”. Pošto se obično na tome sve i završava, neki su, kao moj prijatelj Branislav Krstić, ovih dana napravili “korak dalje”, predlažući raspisivanje “Referenduma za dobrovoljni dvogodišnji protektorat”, uz obrazloženje da, pošto se “u Srbiji ne prima demokratija”, treba “lepo da zamolimo stručnjake iz Švedske ili Finske da dođu da nam uspostave državni sistem”.

Komentar bih mogao da završim prastarim vicem o jednom našem političaru koji je na nekom prijemu, kad su ga opomenuli da je seo za švedski sto, mirno odgovorio: “Nema veze, ću se dignem, kad dođu Šveđani!” Mene je, međutim, čitava priča podsetila kako je sredinom devedesetih jedna ugledna evropska organizacija odlučila da umesto novčane podrške našim projektima u ono malo nezavisnih medija u Miloševićevoj Srbiji pošalje stručnjake za biznis, marketing, tim bilding i ostale korporativne fore i fazone. Tada sam, kao direktor Novinskog preduzeća “Vreme”, proveo dosta vremena sa jednim realtivno mladim, ali veoma uspešnim menadžerom iz Švedske, koji nikako nije mogao da shvati zašto mi kupujemo skupi uvozni roto-papir pored mnogo jeftinijeg iz Sremske Mitrovice (nisu smeli da prodaju “Borbi” i “Vremenu”), zašto ne plasiramo novine na “Politikinim” kioscima (jedno vreme uzimali, ali nisu smeli i da nam plate, a posle ni da uzmu) ili zašto ne kupujemo devize po zvaničnom kursu od državnih banaka (zna se ko je to mogao)…

Tom medijskom ekspertu je najčudnije bilo što smo sa vodećim ljudima iz “Matroza”, “Politikine” prodaje i nekih banaka odlazili na ručkove i lepo se družili, ali samo pod uslovom “da ne pričamo o poslu”. I što su mu na pitanje ko stoji iza svih tih zabrana, svi mirno odgovarali: “Zna se ko!”