Svojevremeno se moj prijatelj Milan Milosavljević, glumac Pozorišta na Terazijama, našalio sa pripadnicima 63. padobranske, kad je čuo da mnogi od njih nemaju dovoljno skokova, pohvalivši se sa "više od pedeset skokova". Kasnije im je objasnio da je to činio kad je bio znatno mlađi i uglavnom sa terasa nekih dama, kojima su se iznenada pojavljivali muževi.

To se starešinama ove brigade baš dopalo, pa je Milanče na licu mesta dobio značku padobranca, a nekoliko dana kasnije na kućnu adresu stigla je i plaketa na kojoj je doslovce pisalo da mu se to zvanje dodeljuje „za veliki broj skokova sa ekstremno malih visina“.

Ako je to tad bila šala jednog glumca, pa još poznatog po liku Branislava Nušića, sve ovo što se sada događa sa dodelom počasnog letačkog znaka pilota bivšem ministru odbrane Aleksandru Vulinu, koji je vojni rok služio po „skraćenoj proceduri“, mogli bismo da nazovemo „let na ekstremno malim visinama“! Iako je to u vojnoj terminologiji poznato kao „let ispod radara“ naša je zajednička nevolja što je čitava ujdurma smišljena upravo sa suprotnim ciljem, da čovek sa klackalice sa Jorgovankinim šoferom (ono jednom rad drugom odbrana, pa obrnuto) ne ostane „ispod radara“ sad kad predsednik svega ovoga bude delio plen „apsolutne pobede“ na junskim lažnim izborima.

Nije tajna da je počasni nosilac letačke značke jedan od lidera, koje je Broj Jedan držao u zamrzivaču tokom svoje kampanje, jer i on zna, baš kao i svi građani Srbije da pokret socijalista koji nisu socijalisti nigde ne bi dobio glasova ni za kućni savet. Baš kao nema nade Popović, braća Troter, Rističević i oni drugi seljaci, sve do pokojnog Vuka Draškovića i pokreta za Danine apanaže… Sad svi oni glancaju ministarski cilindar i čekaju „Peru pisara iz Administrativnog“, pa je razumljivo što je nervozni julovac požurio da izigrava glupog Avgusta…

Tu se opet vraćamo na Nušića, na koga je Milan Milosavljević u razgovoru sa kolegom Veljom Perovićem pre dva leta podsetio kroz reči ujka Vase koji kaže „Živki ministarki“: „Svaki ministar prvo zbrine svoju familiju, pa onda državu“, a zatim dodao: „Što je i normalno… kod nas. Pa zašto bi se inače bavili politikom? Pa nije tu samo dobrobit državi, nego šta me briga, danas ja da sredim moju porodicu, moju decu, a posle ćemo da gledamo šta ćemo za ovu raju. Ne znam stvarno u kojoj zemlji živimo, ali svi rade u moje ime, svi me brane, svi su tu, sposobni da izađu na crtu, a kad dođu na vlast onda vidiš prava lica. To je naš karakter kao naroda, koji je Nušić sjajno opisao. U ‘Ožalošćenoj porodici’ kad dolaze da sahrane pokojnika, svako uzima šta mu se najviše dopadne, te srebrni escajg, te budilnik… Nije važno šta je, al samo uzmi, nosi, da bude tvoje. I mi danas tako živimo. Ma uzmi danas, sutra nije važno kako je. Mi smo takav narod. Nama je uvek malo!“