“Ne znam šta svi vi imate protiv tog čoveka!? Koliko ja vidim, on puno radi i pokušava da popravi stanje u Srbiji, ali s kim god sednem – odmah drvlje i kamenje na njega”, rekao mi je prekjuče u poznatom dušanovačkom restoranu “Stari bunar” moj drug Branko Đurić, sa kojim sam pune četiri godine delio klupu u Građevinskoj tehničkoj školi.

“Đura” je odavno otišao u Švajcarsku, tamo napravio život i stekao penziju, u poslednje vreme sve češće i sve duže boravi u Beogradu, pa je sasvim prirodno njegovo interesovanje za političke prilike u Srbiji. Da se ne bismo posvađali, kako se ovde završava većina razgovora o politici, pitao sam kog kablovskog operatera ima u svom ovdašnjem stanu, a posle odgovora da je to MTS Telekom Srbija prešli smo na razgovor o starim dobrim vremenima, školskim drugarima, bivšim devojkama, fudbalu, ćevapčićima…

Za dalji razgovor na temu “šta svi vi imate protiv tog čoveka”, jednostavno, nisu postojali odgovarajući preduslovi. U takvim situacijama sve češće pomislim kako nije svejedno da li se poznata društvena igra naziva “Čoveče, ne ljuti se” ili “Čoveče, naljuti se”. Ista pravila, ista igra, ista tabla, kockica i figurice, razlika nastaje u načinu na koji se igrači suočavaju sa trenutnim gubitkom i porazom na kraju.

U Srbiji smo ovih dana svedoci jedne velike igrarije, koja po mnogo čemu podseća na zabavu, nastalu u Indiji pre petnaest vekova. Problem je samo što imamo samo jednog igrača, samo on baca kockicu, samo njemu stalno padaju “šestice”, samo on raspoređuje plave i crvene figurice, dok je žute i zelene odavno ukinuo… A ti plavi i crveni, taman neko pomisli da je nadomak “kućice”, a veliki igrač ga vrati na početak, “ne ljuti se, čoveče”, budi srećan što si u igri kojoj kao da nema kraja…

Nije više u pitanju ni ko će biti predsednik Narodne skupštine, ni ko će biti premijer, ni ko će biti ministri, svima njima je već unapred udarena etiketa ograničene upotrebljivosti… Stari zečevi iz novog šešira…

“Čoveče, naljuti se” je neka potpuno drukčija igra, koju još dugo nećemo dočekati sa ovakvim akterima na političkoj sceni. Pomirljive izjave lidera socijalista kako je oduvek želeo da preuzme zvonce Maje Gojković i kako postoji ozbiljna razlika između “državnih” i “operativnih” funkcija nisu ništa uverljivije od tvrdnje Aleksandra Šapića da mu je najvažnije mesto predsednika novobeogradske opštine…

Sve bi, dakle, bilo idilično da nema sukoba struja u vladajućoj stranci i “bezbednosnim strukturama”. Ne bih da se ponavljam, ali prvenstveno zbog toga Srbija nije dobila novu Vladu evo već duže od četiri meseca posle parlamentarnih izbora, na kojima je lista predsednika svega ovoga osvojila apsolutnu vlast.

“Čoveče, naljuti se” na tom nivou trajaće i kad se sve figurice konačno nađu u nekakvim kućicama, pa će se, prema nekim prognozama, čak i pojačati. Ali od toga, na žalost, nikakve vajde neće imati ni sluđeni građani ni jalova opozicija. Osim da se svađaju, što po kafanama, što po medijima.