Piše Ivan Mrđen: Anestizija još deluje

Autori Duško Bogdanović i Vladimir Pavlov i njihovi sagovornici Slobodan Stupar, Slaviša Lekić, Duška Jovanić, Jovan Komšić, Aleksandar Kušjuhas, Milorad Mirčić, Mikloš Biro, Branislava Kostić, Zagorka Radović, Ivan Vojnović, Olivera Barišić, Tanja Popov, Jovan Milinov Toba, Sanja Kekić, Aleksandar Timofejev, Aleksandar Dotlić, Marina Fratucan… nas starije podsetili su na kultnu emisiju “Bez reza i bez anestezije”, emitovanu tokom 1990. godine na za istoriju ovdašnjih televizija veoma bitnom “Trećem programu TV Novi Sad”.Kad je krajem 1990. moj prijatelj Duško Bogdanović intervjue sa tadašnjim liderima opozicionih političkih stranaka i strančica sakupio u knjizi “Devet ipo nedelja sa srpskom opozicijom” zamolio me da napišem recenziju, što će se kasnije ponoviti u još nekoliko prilika, posebno u situacijama kad su njegove knjige nastale posle kolumni u novinama koje sam ja uređivao ili sam ga nekim kolegama preporučio kao pažnje dostojnog autora.Možda ćete se danas kiselo osmehnuti na imena tih “lidera” (Veljko Guberina, Dragoljub Mićunović, Dragan Jovanović, Milan Paroški, Milan Nikolić, Dragan Veselinov, Velibor Cvetić, Vuk Drašković i Predrag Vuletić), ali meni nije ni do smeha, još manje likovanja, kad pročitam ono što sam tada napisao:“Živimo u vremenu netrpeljivosti i netolerancije. Netrpeljivost je imanentna autoritarnim režimima i zato se svako zalaganje za toleranciju od pojedinaca u vlasti i oko nje doživljava kao borba protiv takvih režima. Oni, vlastodršci, imaju instiktivnu sposobnost da prepoznaju opasnost za sebe u zalaganjima za tolerantnost i protagoniste takvih zahteva olakom brzinom proglašavaju neprijateljima naroda. Zato autoritarni režimi razvijaju netrpeljivost u društvu, njima je stalno potrebna dihotomija “mi” protiv “njih”. Obezvređivanje, krivo prikazivanje ili proganjanje ideja za koje se zalažu drugi, netrpeljivi ljudi, posebno oni na višim stepenicima hijerarhije vlasti, često doživljavaju i kao ličnu ‘sreću’, kao nekakvu svoju ‘pobedu’, blokirani egoizmom teže ka potpunom monopolu u oblasti ideja, ali ne rivalitetom različitih koncepata, pogleda i mišljenja na javnoj sceni već suzbijanjem ideja koje ne prihvataju ili se kose sa njihovim interesima, te proganjanjem i otežavanjem uslova života i javnog delovanja neistomišljenicima.”Bojim se da ta i takva anestezija deluje već pune tri decenije iz dva razloga: em su isti mehanizmi usavršeni do maksimumuma, em je opozicija u Srbiji jadnija nego što je bila u vreme svog nastajanja.