Ovaj tekst je skinuo maske sa lica "policije" koja mlati goloruki narod: Fantomski ud policije

Piše: Dejan Ilić, Peščanik

Jeste, čitalac je u pravu ako je pomislio da naslov treba da pročita kao – fantomski srednji prst policije. Jer, to su policajci pod maskama, s maramama preko lica ili fantomkama na glavi. Fantomi ili utvare ili sablasti od policajaca ili – policijski srednji prst za pobunjene žitelje Srbije. Nije prijatno javno se pokazati kao goli penis, otuda maskiranje. Da li ja to sad hoću da kažem da se policajci stide onoga što upravo rade, od subote nadalje? Neee… otkud stid pod maskom, pod maskom je ništa – fantom.

Ovako su mi objasnili – policajci se maskiraju, i imaju pravo na to i to ima smisla, kada hapse recimo članove organizovanih kriminalnih grupa, dakle mafije. Maskirani su bili i policajci na dužnosti u specijalnom sudu za organizovani kriminal. Rezon je sledeći: pošto je reč o dobro organizovanim, naoružanim, nemilosrdnim i na sve spremnim kriminalnim grupama i pošto se hapšenje njihovih članova uvek snima kao dokaz o postupanju policije, kao što su javno dostupni i snimci iz sudnice, policajci nose maske da bi izbegli moguću osvetu kriminalaca.

Ako je to sve tako, a možda jeste, da li to znači da se policajci pod maskama u uličnom obračunu sa pobunjenim žiteljima Srbije boje osvete jer oni na te pobunjene ljude ili na narod na ulici gledaju kao na mafiju a ne kao na svoje sunarodnike ili obične žitelje naše zajedničke (a trebalo bi da je i naša i zajednička, je l da) države. Za njih su dakle ljudi na ulici članovi dobro organizovane (što podrazumeva i naoružane), kriminalne, na sve spremne grupe. To što su ljudi mahom goloruki i bosonogi kao da u očima policajaca ne znači ništa, jer oni ih vide – i kao naoružane, i kao opasne, i kao sklone kriminalu.

Što je zanimljivo izokretanje perspektive i izvrtanje stvari naglavce. Mi znamo da živimo u mafijaškoj državi. Mi znamo da su kriminalci, vođe organizovanih kriminalnih grupa, najbliži saradnici i partneri države, mi znamo da na čelu države imamo ljude sklone kriminalu – pa zato i kažemo da živimo u mafijaškoj državi, a ne recimo u državi s jakim vezama s kriminalom. Nisu to iste stvari – kriminalna država radi i ponaša se kao mafija, i zato je mafijaška država. Država s jakim vezama sa mafijom i dalje čuva granicu, koliko god ona bila porozna, između sebe i kriminala. Kod nas, ta je granica izbrisana.

I sad policija, kao organ ili ud, fantomski dakle, države žitelje Srbije, čitav narod, tretira kao mafijašku organizaciju, kao kriminalce dakle, i ulazi u obračun s njima pod maskama, a sve to da bi zapravo zaštitila tu državu koja se uspostavila kao kriminalna organizacija, dakle kao mafija. Kada svoja lica sakriju iza maske, da li je to poruka koju policajci hoće da nam pošalju – da smo kriminalci i da se plaše naše osvete?

Sumnjam da postoji tako glup policajac koji u narodu na ulici vidi opasnu, naoružanu, spremnu na sve mafiju. Taj narod, treba to uporno ponavljati, goloruk je i bosonog. Goloruk u smislu „oružja“ koje mu je na raspolaganju u borbi protiv režima i policajaca pod maskama, i bosonog u smislu svog materijalnog statusa. Što ne znači da se policajci ne plaše osvete tog i takvog naroda. A osvete se plaše jer tačno znaju šta rade – krše zakon i iživljavaju se nad nevinim ljudima čiji su zahtevi, zna to svaki policajac odlično, opravdani i ispravni.

Drugim rečima – policajac pod maskom je hodajuća pretnja, ili živi mrtvac (walking dead, rekli bi Englezi, dakle mrtav u moralnom smislu), jednom rečju zombi, jer nema svoju volju i ne razmišlja svojom glavom, nego radi šta mu se kaže, ili – kako smo rekli u naslovu – fantomski ud, to jest srednji prst uperen u lice pobunjenih žitelja Srbije, spreman da bije i hapsi iako istovremeno, premda (dobrovoljno) lišen sopstvene volje, oseća da je sve što radi čisto nasilje bez ikakvog uporišta u zakonu. Režim ih kao zombije izvodi na ulicu ne samo da biju, nego i da otelove tu pretnju – znamo da smo zli, bojimo se moguće osvete, ali ipak ćemo izvršiti neljudsko, nezakonito naređenje, tako glasi pretnja.

Neka svaki policajac za sebe, i neka svi oni zajedno, sa svojim starešinama na čelu razmišljaju o tome šta su baš kao policajci postali – u moralnom smislu – kao poslušnici mafijaškog režima. Da li ste i dalje policajac kada štitite kriminalce, to je jednostavno pitanje za njih. Da li ste i dalje policajac kada recimo štitite režim koji bi da kopa litijum i tako pobije pola Srbije, to je nešto konkretnije pitanje za njih. Mi pak imamo neka druga pitanja na koja treba hitno da odgovorimo.

Ne znam za čitaoca, ali mene je zanimalo kako su ljudi pristajali na nasilje, diktature, totalitarne poretke, recimo u Staljinovom SSSR-u ili u Argentini u drugoj polovini 20. veka. Kada se čitaju sećanja, recimo Danila Harmsa ili Nadežde Mandeljštam, utisak je da su ti ljudi, u tom Sovjetskom Savezu iz prve polovine 20. veka bili potpuno obeshrabreni i bez nade da se bilo šta može uraditi protiv totalitarne diktature u strmoglavom usponu. Zatvoreni u svojim malim džepovima istomišljenika, oni su se prepuštali neobuzdanom uživanju u iščekivanju da i sami budu uhapšeni i odvedeni.

Umesto da strepe od narednog dana, oni bi se radovali što su još jedan dan proveli na slobodi. To prepuštanje doslovno sadašnjem trenutku bio je njihov odbrambeni mehanizam. Sasvim nalik na strategiju preživljavanja u koncentracionom logoru koju je primenio a posle i potresno opisao Imre Kertes u svojoj autobiografskoj prozi „Besudbinstvo“ (knjizi dakle koju je kod nas, mora se to reći, preveo veliki Aleksandar Tišma).

Šta se pak događalo u Argentini, posle puča i dolaska vojne hunte na vlast, teško je reći. Radoznali čitalac lako će doći do popisa i opisa masovnih zločina vlasti nad žiteljima Argentine. Mnogo toga se zna o nestalima i o bacanju ljudi, zatvorenika, protivnika diktature, iz helikoptera u more. Znamo i da je gubitak rata za Foklande srušio huntu s vlasti, a ne njeni masovni zločini i pobuna žitelja Argentine zbog tih zločina. Imamo i opise iz zatvora, kada žrtve i dželati zajedno gledaju fudbalske utakmice i raduju se pobedama argentinske reprezentacije, da bi sledeći dan potonji prve bacali u more.

Ali, nije podrobno opisano, barem ja nisam naišao na to, kako su se žitelji Argentine privikli na zločine, normalizovali ih, i nastavili mirno da žive s njima, godinama.

E, o tome treba misliti. Ovo što se od subote naovamo događa, a mislim na policajce pod maskama, nije normalno i ne sme se normalizovati. Ne smemo na to da pristanemo i nastavimo da živimo s tim kao da se to podrazumeva. Iz režimskih medija, i pre svega iz samih redova režima odavno se već radi na prokazivanju, dehumanizaciji, kriminalizaciji i (patriotskoj) diskvalifikaciji pobunjenih žitelja Srbije. Ne treba sumnjati u njihovo iskustvo u jednom takvom poslu – oni su isto radili i devedesetih, samo su im mete bile (etnički) drugi. Njima je svejedno, (etnički) drugi ili sopstveni sunarodnici, svi su prihvatljive mete ako im to odgovara i ako će tako zaštiti sebe i svoje kriminalne poslove.

Ali, to se ne sme prihvatiti na ovoj drugoj strani fronta, jer – nije normalno. U tom smislu, fokus mora ostati na maskama i licima koja se iza njih kriju. Režim bi da se maske shvate kao neophodne u obračunu s opasnim kriminalcima, a zapravo s golorukim i bosonogim narodom. Sami policajci pak, kada stave maske na lice, priželjkuju da poverujemo u laž da time čuvaju sebe od osvete opasnih kriminalaca, a zapravo mi znamo kao i oni da se ipak stide, utoliko više ukoliko toga nisu svesni. Jer to potiskivanje vraća im se i ne mogu ga se osloboditi, baš kao što je i fantomski ud stalno tu, iako ga zapravo nema.