Bilo je to 27. decembra daleke 2019, kad su kiša i vetar gospodarili gradom u kojem žive tužni ljudi uz svečano, praznično osvetljenje. Odustala sam od one prednovogodišnje histerične kupovine, pa sam u tom (ne)raspoloženju krenula da uramim neke slike, da bar oraspoložim zidove svog stana.
Piše: Dragana Luković
Iskreno, ne poštujem uvek saobraćajne propise i često prelazim ulicu van pešačkog prelaza; organi reda me nisu kaznili, ali Bog jeste. Klizava zebra i jak zvuk sirene nervoznog vozača bili su dovoljni da prizovu nesreću; okrenuo mi se skočni zglob i pala sam kao proštac.
Nakon desetak minuta bolnog ležanja pojavio se neki momak i odneo me na klupu, pozvao Hitnu pomoć koja je hitno stigla za pola sata i odvezla me u Gradsku bolnicu. Tu me je sustigla vest da moj brat Petar ima kancer.
U šoku, mentalno i fizički razbijena, sa zakašnjenjem sam shvatila da se nalazim u dežurnoj ambulanti, gde su mi odmah na desnu nogu stavili gips – od tabana do kuka.
Dijagnoza: slomljena butna kost. Budući da je prelom kičme najteži, a za njim prelom butne kosti, postala sam – bez svoje volje – vicešampion preloma. Odvezu me potom u osmokrevetnu sobu gde najmlađa bolesnica ima 92 godine, a sve kukaju, uzdišu, jauču, zovu sestre svakih pet minuta, “Sestrooo” , a kad nje odmah nema, onda još jače –“Sestrooo”. I posle nekoliko vapaja eto sestre, kojoj je pun kufer svega.
– Šta je bilo?
– Ispalo mi crevo od infuzije, sva sam mokra.
– To ti je treći put. Staviću ti novo crevo i vezaću te.
Ode sestra, ali, avaj, evo nove babe i tako redom. Spavanja nema, hranu odbijam, infuzije primam.
Da ne dužim: 30. decembra vicešampionka preloma je operisana i na svoj zahtev iz bolnice izašla 4. januara. Dođem kući privatnim sanitetom, jer se ovaj državni čeka par sati, ali valjalo je pobeći. Sačeka me komšiluk, dogovorimo se kako da mi pomognu.
Potom pozovem frizera da mi opere kosu; pozovem pedikira i naravno fizijatra iz FIZIO Vračara čiji sam konzument bila više godina, jer sam u životu lomila, ruke, ramena i – glavu. Multipla skleroza (MS) koju posedujem jeste čudo s kojim valja živeti; zahvaljujući svakodnevnim tretmanima, osećam poboljšanje, vidi se, ide na bolje.
I sve tako do februara. Kad eto nama virusa korone, onda policijskog časa, zatim ukidanja saobraćaja. Ne mogu više da vežbam sa fizijatrom, pokušavam sama, al’ teško je.
I sve manje ljudi me posećuje, obavezno s maskom da me ne zaraze. Vreme sam, uglavnom, provodila uz televizor; zahvaljujući SBB-u, gledala sam ili N1 ili Novu S, ukočio mi se daljinac na jedinici i dvojci. Zvuči kao crnjak, ali AV mi je pomogao kad je raspisao izbore i ukinuo vanredno stanje.
Yes! Opet može da mi dođe fizioterapeutkinja Nevena, da me malo razradi. Boljitak se, što bi političari rekli, odmah osetio, počela sam da šetam s hodalicom, mogla sam da odem do kupatila bez tuđe pomoći, čak sam bila u banci (vozili me prijatelji koji nisu otišli u svoje vikendice). Život, brate!
Naravno da sam zavidela ljudima koji hodaju, a naročito onima koji mogu da trče. Ima zavisti, lažu da je nema.
Ubrzo mi fizijatar predloži da dođem do njih na Vračar, da se pomerim od kuće i budem u društvu stručnjaka koji me tretiraju najsavršenijim spravama za rehabilitaciju. Bila je Nevena u pravu; stanje se popravljalo do te mere da sam po kući počela da idem bez hodalice, pridržavajući se za stvari i zidove.
Imala sam plan da posetim brata koji se posle šest hemio-terapija osećao malo bolje, izgledao zdravije. Ali, ne lezi vraže… u Fiziju su mi rekli da napravim pauzu, jer dolazi neki još gori talas vurisa Korone, Kovida19 ili čega već. I eto mene opet u kući.
Što je mnogo, mnogo je: punih osam meseci u samoizolaciji. Donela sam odluku. Idem na fizikalnu terapiju, pa ako mi je baš suđeno dobiću onaj, što bi Nestorović rekao, smešni virus, ali ću bar peške, bez hodalice, otići na testiranje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare