17
Srbija se uz Pakistan i Avganistan našla u grupi zemalja u kojima je u poslednjih pet godina porastao broj protivnika vakcinacije. Ključni razlozi za to su nepoverenje građana u institucije sistema, populistička retorika desničara, ali i nespremnost države da se ozbiljno pozabavi ovim problemom. Zabrinjavajuće je da je sve više onih koji će odluke o svom i zdravlju svoje dece donositi prateći društvene mreže umesto savete lekara.
Istraživanje o globalnom poverenju u vakcine objavljeno u uglednom medicinskom časopisu The Lancet pokazuje da je Srbija uz Pakistan, Indoneziju i Avganistan, među zemljama gde raste broj protivnika vakcinacije. Reč je o istraživanju sprovedenom između 2015. i 2019. u 149 država sveta u kom su punoletni ispitanici odgovarali da li su, prema njihovom mišljenju, vakcine važne, bezbedne i efikasne.
U šest zemalja je primećen veliki porast ispitanika koji se „nimalo ne slažu“ sa stavom da su vakcine bezbedne. To su Azerbejdžan (2 odsto takvih bilo je 2015. godine, a 2019. 17 odsto), Avganistan (2-3 odsto), Indonezija (1-3 odsto), Nigerija (1-2 odsto), Pakistan (2-4 odsto) i Srbija (sa 4 na 7 odsto).
Poverenje u vakcine je nisko u poređenju sa drugim regionima, i u rasponu je od 19 odsto (Litvanija) do 66 odsto (Finska) ispitanika koji su u decembru 2019. rekli da se „potpuno slažu“ da su vakcine bezbedne.
Epidemiolog Zoran Radovanović ističe za Nova.rs da su pokreti protivnika vakcinacije aktivni tamo gde postoji nepoverenje u institucije sistema, gde se ne veruje vlastima, pa ih kako navodi, ima u Americi, ali nema u Skandinaviji.
„Ljudi su godinama obmanjivani i ne veruju, ni vlastima ni onima koji vode zdravstveni sistem. Gde se ne veruje nikome, to je onda plodno tlo za razne teorije zavere i izmišljotine koje idu do apsurda. Vođe na tu populističku retoriku hvataju naivne i ogorčene, ne mnogo obrazovane ljude, i tako je svuda u svetu“ objašnjava.
Podseća da je antivakserski lobi u Srbiji počeo energičnije da se javlja 2015. i 2016. godine.
Analizirajući neke od najčešćih zabluda o vakcinaciji koje su pojedini građani prihvatili kao istine, Radovanović navodi da je neistina da je 2016. godine usvajanjem Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti prvi put uvedena obavezna vakcinacija.
„Vakcinacija je u Srbiji uvedena 1839. godine, još je knjaz Miloš uveo, samo što tad nije bilo dovoljno lekara da je sprovedu. Međutim, za brak, odlazak u vojsku, školarinu bili su vrlo strogi uslovi i bila je obaveza da svako bude vakcinisan protiv velikih boginja. Kasnije su uvođene obavezne vakcine protiv difterije, pa posle rata protiv tuberkuloze“, priča.
Sada je u Srbiji 11 obaveznih vakcina, a toliko imaju i Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Italija i Francuska.
Jedna od manipulacija je, kako upozorava poznati epidemiolog, da je vakcinacija obavezna samo u bivšim socijalističkim zemljama, što nije tačno pošto je u Srbiji isti broj obaveznih vakcina kao u Italiji i Francuskoj.
Razotkrivajući dalje kako protivnici vakcina šire teorije zavere, profesor Radovanović podseća na jednu nedavnu situaciju.
Kada je objavljena vest da će treća faza ispitivanja kineske vakcine biti obavljena i u Srbiji, kako dodaje Radovanović, „svakom normalnom je bilo jasno da to znači da će se ljudi dobrovoljno prijavljivati i dati pristanak da su svesni rizika učešća u takvom istraživanju“.
„Međutim, oni su, kao velika grupa protivnika vakcina, napravili protest ispred Instituta Batuta pod parolom ‘Ne damo svoju decu’. Predstavili su to kao da će ta kineska vakcina na silu da se daje deci po Srbiji. Jasno je kakva je to manipulacija“, upozorava Radovanović.
Ono što je zajedničko za sve vođe aktivakserskog pokreta i u Srbiji i u svetu, kako navodi Radovanović, je da pripadaju krajnjoj desnici.
„Ovi naši su bili u Dverima, pa im to nije bilo dovoljno, pa u Zavetnicima, pa su sa ovim raščinjenim popom držali mitinge po Beogradu. Nisu oni samo protiv vakcina, već su protiv svega modernog“, ističe.
I sociolog Dario Hajrić ističe desničarsku i populističku pozadinu antivakserskog pokreta.
„Ključni razlog za porast broja onih koji se protive vakcini u poslednjih pet godina je pojava jakog antivakserskog pokreta za Zapadu, koji po mnogim svojstvima liči na apokaliptične milenijalističke pokrete – smak sveta je na pomolu, sujeverjima se veruje više nego činjenicama“, naglašava.
Prema njegovoj oceni, na Zapadu krivce treba tražiti u usponu američkog predsednika Donalda Trampa, čija politika se, između ostalog, zasniva na relativizaciji činjenica i podršci teorijama zavera.
Međutim, razvoju ovog pokreta su, kako dodaje, pogodovali i tehnološki divovi poput Fejsbuka i Jutjuba, koji su antivakserima dali odrešene ruke da te platforme iskoriste za širenje svoje propagande.
„Kod nas gledamo prepisivače tih teorija: gotovo da kod nas nema lažne vesti ili dezinformacije na temu vakcina koju pre toga već nisam pročitao po američkim mrežama“, naglašava Hajrić.
„Da stvar bude još gora, Fejsbuk grupe to pretvaraju u neku vrstu zajedničke igre: ljudi podstiču jedni druge u uverenju da su deo nekakvog globalnog pokreta otpora vladarima iz senke. Ti ‘mjehuri’ istomišljenika efikasnije ispiraju mozgove od bilo čega sa čim smo se ranije suočili“, ističe Hajrić.
Ko su protivnici vakcina
Ova pojava je prisutna u svim društvenim grupama.
„Neki su dezinformisani, neki su neobrazovani, nekima je potreban osećaj pripadnosti koji antivakserski pokret počinje da pruža, neki prosto podležu strahu i generisanoj paranoji, naročito kada je povezana s decom. Pritom je u redu biti oprezan u pogledu farmakološke industrije i držati je pod strogim nadzorom, ali to nikako nije isto što i npr. nepoverenje u vakcinaciju kao naučnu metodu. Jedno počiva na brizi da profit ne odnese prevagu nad stvarnim prioritetima, a drugo je ideološko slepilo koje ignoriše realnost“, ocenjuje Dario Hajrić.
Problem u Srbiji je što, kako upozorava Hajrić, mnogi oportunistički grade svoje političke karijere na propagiranju tih ideja, a država nije uradila ništa da im se suprotstavi pošto je zaigrana drugim stvarima.
„Ako te ideje zvanično postanu mejnstrim, bojim se da će ih politička klasa naprosto prigrliti umesto da se bori protiv njih, kao što su to već učinile Dveri. Naravno, kad se na kraju desi neminovno i budemo gledali epidemije bolesti koje je mogla da prevenira vakcina, privilegovani će imati i gde da se sklone i gde da se leče. Isto neće važiti za one koji u svojim sobicama revnosno dele antivaksersku propagandu po društvenim mrežama“, zaključuje ovaj sociolog.
Pošto je istraživanje obavljeno pre epidemije koronavirusa, pitanje je kako će ono što se dešavalo uticati na broj protivnika vakcine u Srbiji. Može li iskustvo sa koronom da natera ljude da razmisle o vakcinaciji kao jednom od najvećih dostignuća moderne nauke?
Naši sagovornici ističu da je nezahvalno prognozirati da li bi sada bilo više protivnika vakcine nego pre epidemije jer na to utiče više faktora.
„Zavisi kada ćemo dobiti vakcinu, a i mediji će tu odigrati jako važnu ulogu koliko verno budu prenosili činjenice“, ističe Radovanović.
Veruje da će to zavisiti i od epidemiološke situacije.
„Ako bi se pogoršala tokom zimskih meseci, onda će kad budemo u prilici da dobijemo vakcinu, a ne verujem da će to biti pre kasnog proleća iduće godine, biti jagma za tom vakcinom. Ukoliko bude manje zaraženih tokom zime, onda će i interes biti manji“, procenjuje.
Naglašava da će mnogo značiti i kakvo će biti iskustvo sa vakcinom u svetu, kao i kako će to sve biti preneto u medijima.
Kada je u pitanju buduća vakcina protiv korone, Dariju Hajiću deluje da će većina svoje poverenje u nju graditi na osnovu zemlje porekla.
„Neki će više verovati ruskoj, neki zapadnoj, već prema političkim afinitetima. Naravno da će se to negativno odraziti i na broj vakcinisanih“, procenjuje.
Poručuje da vlast i društvo u Srbiji ne mogu da se bave ovim problemom parcijalno, jer kako naglašava „antivakserska pomama jaše na talasu gubitka poverenja ne samo u institucije, već i u čvrste činjenice“.
„Nemoguće je konstantno relativizovati stvarnost za potrebe dnevnopolitičke propagande, demantovati ono što ljudi vide svojim očima, a da se to na kraju ne počne prelivati i na druge oblasti života, kao što je poverenje u nauku. Ako potpuno nekompetentni ljudi mogu da vode državu, zašto bismo zahtevali kompetenciju od bilo koga?“, pita Dario Hajrić.
Tako, prema njegovim rečima, dolazimo do „poražavajuće činjenice da ljudi odlučuju o sopstvenom zdravlju, zdravlju svoje dece i okoline gledajući antivaksere po Jutjubu i čitajući trećerazrednu propagandu na Fejsbuku, uredno zanemarujući da su samo tri generacije ranije deca predškolskog uzrasta masovno umirala od bolesti od kojih je već naredna generacija bila zaštićena zahvaljujući obaveznoj vakcinaciji“.
„No, ako hoćemo da se ljudi rukovode činjenicama, moramo ih navikavati da to rade u svakoj sferi života, a to je kod nas politički nepoželjna pojava“, zaključuje Hajrić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
