Odlazak Tanje Nikolić Đaković: Reporterka koju strah nije upoznao

Njeni tekstovi nisu odvajali samo po jedinstvenom stilu i pristupu, u njih je bilo utkano još nešto što im je davalo i na težini i na dometu: neponovljiva hrabrost kojom su mogli da se podiče retki pre nje, a bogami, i ovi koji dolaze.

Tvrdim ovo bez imalo prigodnosti koju ovi tužni povodi traže, već iz istinskog uverenja, dobro poznavajući Tanju od naših prvih zajedničkih koraka u svetu ubitačnog dnevnog novinarstva: od čuvene „Borbe“ iz ranih devedesetih godina prošlog veka, preko nedeljnog „Blica“ u čijem osnivanju je učestvovala sredinom istih devedesetih, do „Blica“ kao dnevnih novina koje će se „roditi“ kao nasledno čedo ove čudesne redakcije pod uredničkom palicom Manojla Manja Vukotića.

Tanjine tekstove sam čitao uvek, ne samo kad su mi bili po zadatku kao njenom uredniku u „Blicu“, gde sam, kad god je otišla na teren - a upravo teren, ne redakcija, bili su njeno prirodno okruženje - znao da sutradan imam rešene dve strane novina, a da me, potonji glavni urednik „Blica“ Veselin Vesa Simonović, neće pitati „šta ti je ovo?“ Za tekst koji je bio potpisan njenim imenom se dobro znalo i šta je i kakav je i dokle dopire.

Reportaže u kojima se pokazala i dokazala, vremenom su postale preuzak okvir za Tanjin duh i misiju, pa bi se znala otisnuti na polje istraživačkog novinarstva, zalazeći iza granica koje su nosile istinsku opasnost i rizik, ali Tanja i strah se nikad nisu upoznali. Ne zato što je ona pred njim ustuknula, već upravo zato što ga nije zarezivala, niti mu dozvoljavala da je ometa. Gurala je svoje po svaku cenu i za nju smo se više plašili mi ostali nego ona sama. Ta hrabrost, uz redak novinarski nerv i autentičan stil, donela joj je titulu ekskluzivca u „Blicu“, a potom i u „Ninu“ koji je bio njena poslednja novinarska adresa.

Ipak, u svemu što je radila, provlačio se njen bazični reporterski duh na kojem je ponikla i uzdigla novinarsko ime, prepoznatljiva rečenica i smisao za detalje, često čista poezija u novinskom tekstu. O Tanji kao velikom čoveku i kolegi bi se moglo pisati još duže i nijedan kompliment na tu temu ne bi bio preterivanje. To znaju svi koji su sa njom radili i poznavali je i ne postoji niko od nas koje je na ovaj Badnji dan u srce udarila vest o njenoj smrti, da jutros nije izgubio i deo sebe. Putuj Tanja, ceo život si putovala, a živećeš dok god nas pamćenje bude služilo.