3
Da bavljenje novinarstvom u Srbiji nije bezbedno opšte je poznata stvar još od vremena režima Slobodana Miloševića. Novinari su se tada, u potrazi za istinom u vremenu laži i propagande, često suočavali sa pretnjama ali i fizičkim napadima. Poznati su i slučajevi u kojima su, u razmaku od samo nekoliko godina, novinari Radislava Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić izgubili svoje živote pod do kraja nerazjašnjenim motivima.
Ubrzo nakon pada Miloševića i uspostavljanja demokratskog sistema posle petoktobarskih promena, sveopšta atmosfera u društvu se umirila, ratovi su prestali, država se konsolidovala a novinarska profesija počela je da poprima obrise slobodnog novinarstva, nalik onom u zemljama zapadnog sveta.
Međutim, povratkom na vlast onih za vreme čije „vladavine“ su se devedesetih godina vršile gorepomenute likvidacije novinara, situacija se drastično pogoršala, celokupan medijski
sektor u Srbiji se ponovo našao na meti, a metode kojima vlast vrši represiju nad sedmom silom postale su znatno perfidnije, pa se od pukih fizičkih napada i jezika pretnji i javnog targetiranja prešlo na daleko suptilnije pritiske na novinare, ali i na članove njihovih porodica.
Ti pritisci su najrazličitiji – ekonomski, politički ali i institucionalni.
PROČITAJTE JOŠ
Uvidom u bazu podataka napada na novinare koju je predstavilo Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja, može se videti da, iako se, uistinu, broj fizičkih napada i napada na imovinu novinara višestruko smanjio, broj slučajeva pritisaka, koji nisu jasno definisani, na novinare eksponencijalno raste još od 2014. godine, godine u kojoj je nekadašnji Miloševićev ministar za informisanje Aleksandar Vučić postao premijer Republike Srbije.
Gledajući NUNS-ovu bazu podataka koja beleži pritiske na novinare, može se videti da samo godinu dana ranije, dok je Vučić još uvek bio prvi potpredsednik Vlade, nije bio zabeležen niti jedan jedini slučaj pritiska na novinare. U godini kada je Vučić preuzeo kormilo države kao premijer zabeleženo je 9 slučajeva pritisaka na novinare. U naredne dve godine zabeleženo je 17, odnosno 33 slučaja u kojima su novinari bili izloženi pritiscima.
Trend stoprocentnog rasta pritisaka iz godine u godinu nastavlja se i tokom Vučićevog prvog predsedničkog mandata, pa su 2017. godine, kada je lider Srpske napredne stranke postao
predsednik Srbije evedintirana 62 slučaja pritiska. Iz godine u godinu broj prijavljenih incidenata samo se povećavao, da bi tokom prethodne, 2021. godine, bilo zabeleženo rekordnih 96 slučajeva pritisaka na novinare.
Povodom nezavidne situacije u kojoj se nalazi domaće novinarstvo zbog ovakvog dramatičnog rasta nepovoljnih brojki, oglasio se i Rade Đurić, pravnik i istraživač Nezavisnog udruženja novinara Srbije, predstavljajući rezultate ovogodišnjeg istraživanja bezbednosti novinarske profesije, sadržane u „Indikatorima za nivo slobode medija i bezbednosti novinara u 2021. godini“, koji su pokazali da ipak nije dovoljno urađeno na poboljšanju položaja novinara i novinarki u Srbiji, bez obzira na postojanje brojnih mehanizama za zaštitu novinara, od kojih su neki Stalna radna grupa za bezbednost novinara, koju čine predstavnici medijskih udruženja, tužilaštvo i policija, a koja je osnovana u decembru 2016. godine kako bi se bavila pojedinačnim slučajevima napada na novinare ali i Komisija za istraživanje ubistava novinara, koja je uspostavljena još 2012. godine kako bi došlo do rešavanja ranijih nerešenih ubistava novinara koja su se desila 90-ih godina.
Đurić rešenje vidi u usvajanju novih metoda u borbi protiv pritiska na novinare, dodajući da pritisci kreću od predstavnika vlasti.
„Potrebno je pronaći nove mehanizme i nove načine da se ti pritisci smanje. U tom smislu posebno smo apelovali na predstavnike vlasti koji treba da osuđuju te vrste incidentnih događaja, pre svega targetiranja, koja su kretala upravo od visokih funkcionera vlasti. Oni su svojim oštrim izjavama o medijima koji su kritički orijentisani, poput onih o stranim plaćenicima ili saradnicima ambasada, zapravo izazivali gnev građana i na taj način kreirali neku vrsti konfuzije po pitanju toga šta zapravo rade kritički orijentisani mediji i na koji način oni izveštavaju. Tako da su kritički orijentisani novinari i mediji zapravo trpeli najveći broj pritisaka, uvreda i verbalnih, a u određenoj meri i fizičkih napada“, naveo je Rade Đurić.
Povodom sve većih pritisaka na novinare, oglasilo se i Ministarstvo kulture i informisanja, koje je odgovorilo na upit u vezi sa temom pritisaka. Kako je rečeno iz kabineta ministarke Maje Gojković, sve aktivnosti na kojima su Ministarstvo i Vlada radili u proteklom periodu imale su za cilj da se kreira atmosfera da se svi medijski radnici osećaju sigurno radeći svoj posao.
„Ministarstvo je u više navrata reagovalo i nedvosmisleno osuđivalo bilo koji oblik ugrožavanja bezbednosti novinara i na taj način ukazivalo svim građanima da je država odlučna i da će preduzeti sve zakonom propisane mere kako bi novinari mogli slobodno raditi i obavljati svoju delatnost u pozitivnoj atmosferi“, saopšteno je iz kabineta ministarke Gojković, uz apel na sve nosioce funkcija, predstavnike izvršne i zakonodavne vlasti, kao i sve političke i druge aktere da vode računa o tome kako komuniciraju sa medijskim radnicima, kako njihove izjave ne bi bile protumačene kao uticaj na njihov rad.
„U toj komunikaciji obe strane moraju voditi računa da se ne ugrozi integritet sagovornika. Predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti dužni su da trpe iznošenje kritičkih mišljenja koja se
odnose na rezultate njihovog rada, a sa druge strane veoma je važno da i novinari svoj posao obavljaju profesionalno poštujući standarde novinarske profesije. Jednom rečju svi akteri u javnom životu moraju biti svesni svoje uloge i značaja za stvaranje opšte klime u društvu i da na taj način grade njegovu stabilnost kroz svoj rad i delovanje“, saopšteno je iz kabineta Gojkovićeve.
Jedan od najdrastičnijih primera u poslednje vreme kako pritisci mogu da eskaliraju i prerastu u fizički napad na novinare jeste slučaj Milana Jovanovića, novinara portala Žig info, kome je u toku noći 12. decembra 2018. godine zapaljena kuća u beogradskoj opštini Grocka, u kojoj se u tom trenutku nalazio sa svojom suprugom. Za ovo nedelo okrivljen je Dragoljub Simonović, predsednik opštine, a oštećeni Jovanović tvrdi da se napad, kome su prethodili žestoki pritisci lokalne vlasti, dogodio zbog objavljivanja informacija o milionskim malverzacijama opštinske vlasti.
„Kada sam, kao novinar portala Žig info, govorio o malverzacijama koje sprovodi lokalna vlast, a u pitanju su bile stotine hiljada evra proneverenog novca, tada su krenuli i prvi pritisci, sa nivoa opštinske vlasti. Na moju adresu, na moj kućni prag, dolazili su razni „dobronamerni“ ljudi, koji su mi davali savete da ulaganim i da se ne petljam previše u tu tematiku“, započinje razgovor Jovanović.
Nakon suptilnih pritisaka, krenuli su i nešto direktniji.
„Opštinska vlast pokušala je da kupi naš medij kako bi nas ućutkala, kako bi nas sprečila da pišemo o svemu onom što se dešava ovde. Kada ni na te pritiske nismo pristali, usledio je sledeći korak. Pod okriljem noći na moju kuću bačeni su molotovljevi kokteli. Za sat vremena sve je izgorelo, postao sam beskućnik. Ostala mi je samo pidžama. Te noći me je hitna
pomoć odvezla u bolnicu i tamo su mi spasili život“.
Kako kaže, zbog paljenja kuće i dalje trpi posledice usled čijih komplikacija mu je i drastično narušeno zdravstveno stanje, te sada provodiveći deo dana priključen na kiseonik.
„Mislim da neću dočekati pravdu, imam 72 godine i jako sam lošeg zdravstvenog stanja zbog svega što se desilo. Šesnaest sati dnevno sam priključen na kiseonik. Ovaj proces traje već
četiri godine i samo se odugovlači“, govori Jovanović.
On rešenje vidi u većoj kolegijalnosti i još aktivnijem radu novinarskih udruženja, koja su, ističe, stala iza njega.
„Iza mene su stali moje kolege novinari i njima sam jako zahvalan. Mi moramo da se držimo zajedno, da ukazujemo na probleme koji se dešavaju u ovoj zemlji i da vodimo računa jedni o drugima. Nadam se da će moj primer poslužiti svima kako se ovakve stvari više nikada ne bi dogodile“, završava Jovanović.
Da pritisaka niko nije pošteđen, najbolje pokazuju primeri novinara iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), koji istražuju neke od najnezahvalnijih tema, prevashodno fokusiranih na spregu kriminala i vlasti.
O tome kako se ogledaju pritisci sa kojima se svakodnevno suočavaju, govorila je Milica Šarić, direktorka CINS-a.
„Načini na koje se vrši pritisak na naše novinarke i novinare variraju sa smenom vlasti, ali su uvek prisutni zbog strahovito bitne uloge novinara. Pošto nisu u mogućnosti da pozatvaraju sve istraživačke medije, što verujem da bi najradije uradili, vlastodršci su se okrenuli drugim vidovima pritisaka: ekonomskom pritisku (između ostalog tako što profesionalnim medijima ne dele novac građana na medijskim konkursima), lišili su lokal mogućnosti da razgovara sa novinarima što dovodi do bezbrojnog spuštanja slušalice tri sekunde nakon upućivanja na
centralu u Beogradu, zatim centrala u Beogradu ignoriše pitanja i zahteve novinara, čime nas tera da se služimo alternativnim old school načinom nabavljanja informacija i dokumentacije, kako bi nas potom, uprkos visokim standardima i strahovito temeljnoj proveri činjenica koju CINS radi za svaki tekst, nazivali lažovima i falsifikatorima“, navodi Šarić.
Kako kaže, najveće pritiske trpe ako se napadne sam vrh vlasti.
„Ukoliko objavimo tekst o predsedniku Vučiću, na primer, sledi i salva uvreda i govora mržnje na društvenim mrežama, katkad i nacionalnim frekvencijama. Kampanje u kojima nas nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima svako malo se nađu na naslovnicama provladinih tabloida, što uspešnije od naših tekstova dolazi do mase koja nekritički posmatra takve
osude, a za to vreme pretnje doživljavamo na društvenim mrežama“.
Direktorka CINS-a dodaje i da pritisci koje doživljavaju, iako ne mogu da ih obeshrabre, mogu značajno da im otežaju posao, zbog čega ova grupa istraživačkih novinara mora posebno da se prilagodi.
„Pritisci ne mogu da zaustave CINS-ove novinarke i novinare, ali značajno otežavaju i usporavaju naš rad, od čega zavisi broj kvalitetnih informacija koje objavljujemo, ali i količina novca koji možemo da zaradimo kako bismo obezbedili plate. Pritisci i prisluškivanje kom smo izloženi iziskuju i poseban nivo opreznosti, o kojoj niko normalan u ovoj državi ni ne razmišlja. Mi ne razgovaramo telefonom kao normalni ljudi, ne šaljemo SMS poruke između sebe, već koristimo šifre, merimo svaku reč koju izgovorimo u kancelariji, sklanjamo telefone kad vodimo važne razgovore, ne delimo osetljiv sadržaj bez dodatne enkripcije i automatskog brisanja poruka nakon nekog izvesnog vremena, preispitujemo pogled svakog prolaznika na ulici i u svakom momentu smo svesni šta kačimo na društvene mreže i da li ćemo time ugroziti svoju bezbednost“, podvlači Šarić, dodajući da, kada je smanjenje pritisaka na novinare u pitanju – država ne treba ništa da uradi.
„Država ne treba baš ništa da radi. Državni vrh je taj koji diriguje najvećim brojem pritisaka i hajki na istraživačke novinarke i novinare, čime naš napadač postaje ujedno i naš branilac. Ako nema napada, nema potrebe ni za, daleko efikasnijom od trenutne, odbranom, završava Šarić.
Iako se problemu napada i pritisaka na novinare kraj ne vidi, kakvi-takvi koraci uistinu jesu preduzeti.
„Ministarstvo kulture i informisanja pruža stručnu i administrativno-tehničku potporu Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara i pruža sve vrste pomoći novinarima iz domena svojih zakonskih nadležnosti. Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara redovno održava sastanke i predlaže i preduzima mere radi efikasne zaštite novinara. Od početka ove godine evidentirano je 52 predmeta koji se eventualno odnose na ugrožavanje bezbednosti novinara, a prema oceni Republičkog javnog tužilaštva pozitivno je što su u svim predmetima preduzete hitne radnje i što je u 48 predmeta eventualni izvršilac identifikovan, dok je od početka 2016. godine, od kada se vode posebne evidencije u ovoj oblasti, nešto više od 60 posto slučajeva konačno rešeno. Zaštitnik građana predstavio je Platformu za evidenciju napada i pritisaka na novinare. Platforma je izrađena u saradnji sa 10 medijskih i novinarskih udruženja, asocijacija i sindikata koji su se usaglasili o kategorijama i potkategorijama napada i pritisaka na novinare. Planirano je da se Platforma popuni podacima o napadima i pritiscima na predstavnike medija koje imaju različita medijska i novinarska udruženja, kao i da se poveže sa SOS telefonom za prijave napada na novinare. Radna grupa koju je formiralo Ministarstvo pravde, a koja se bavi izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, radi na delimičnim izmenama koje se odnose na krivična dela ugrožavanja bezbednosti novinara.
Napominjemo da je u redovnom godišnjem Indeksu slobode medija u svetu, koji je objavljen 2022. godine, a koji su objavili Reporteri bez granica, Republika Srbija zauzela za 14 mesta bolju poziciju od prošlogodišnje i ocenjeno je da Republika Srbija raspolaže pravnim poretkom koji je napredan u domenu medija“, navode iz ministarstva.
Ipak, nakon svega priloženog, ostaje utisak da svako ko se bavi novinarstvom može videti da pred novinariskom profesijom ostaje užasan period kom se kraj ne nazire, period nesigurnosti, straha i tihog potiskivanja novinarstva od strane vlasti, period koji vodi u sve dublju nesigurnost i autocenzuru, period mraka i ucena, suštinski sličan vremenu devedesetih.
Šef za komunikacije u Delegaciji Evropske unije u Beogradu Pol – Henri Preset na nedavnoj konferenciji o slobodi medija koju je organizovao NUNS govorio je o važnosti postojanja osnovnih uslova za bavljenje novinarstvom u Srbiji. „Novinari treba da budu slobodni, da slobodno rade svoj posao i bez straha pozivaju nadležne na odgovornost. Isto tako je važno da postoji i ekonomska stabilnost, odnosno, sigurnost novinara. To je nešto što postoji u Srbiji što je i Evropska komisija redovno naglašavala u svojim izveštajima i Srbija je sve to prepoznala u svojoj Medijskoj strategiji i Akcionom planu kako bi se unapredilo okruženje za medije u Srbiji“, izjavio je Preset. Tekst je nastao u sklopu mentorstva za mlade novinare “Rešenja i inovacije u medijima”, koji implementiraju Mediacentar Sarajevo i Udruženje Zašto ne, uz podršku ambasada Kraljevine Holandije na Zapadnom Balkanu.
Tekst je nastao u sklopu mentorstva za mlade novinare “Rešenja i inovacije u medijima”, koji implementiraju Mediacentar Sarajevo i Udruženje Zašto ne, uz podršku ambasada Kraljevine Holandije na Zapadnom Balkanu.
BONUS VIDEO Godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije
