Histeričnu ekspanziju izgradnje novih stambenih blokova u Novom Sadu u stopu prati broj novootvorenih kladionica u gradu. U jedva gotovim, još neuseljenim zgradama prvo se na blanko useljavaju kladionice i kockarnice, što je pokazatelj da ova delatnost može da računa na mušterije u bilo kom delu grada i pod bilo kojom infrastruktom. Praktično, kladionice stižu i pre asfalta, komunalnog opremanja i samih stanara.
Prema zvaničnim podacima Agencije za privredne registre, u Novom Sadu ima više od 130 registrovanih kladionica, mada se njihov broj uvećava na skoro
nedeljnom nivou. Uporedo, povećava se i broj ovisnika o kocki među kojima je, prema rečima stručnjaka, i sve više maloletnika.
„Broj mladih koji su zavisni od kocke raste iz godine u godinu. Ja kada sam počinjala da radim pre 15 godina, starosna struktura mojih klijenata je bila od 35
do 45 godina. Sada svi moji klijenti imaju manje od 30 godina. Najviše njih je starosti od 17 do 25 godina“, kaže za VOICE Jelena Manojlović iz SOS centra za
lečenje i prevenciju patološkog kockanja, dodajući da Srbija zauzima prvo mesto po broju kockarnica po glavi stanovnika. Prema njenom istraživanju iz 2019.
godine, u kom je anketirano više od 2.300 maloletnika, više od 58 odsto novosadskih srednjoškolaca prvi susret sa kladionicom imalo je pre 16. godine.
Mada je po Zakonu o igrama na sreću maloletnicima zabranjen pristup u kladionice i kockarnice, čini se da kladioničari nisu dosledni u poštovanju istog, a brojne novosadske škole su bukvalno opkoljene kladionicama. Uprkos poštovanju propisa da se kladionica ne sme nalaziti bliže od 200 metara školskom objektu, samo Mašinska škola u Novom Sadu je okružena sa desetak kladionica. Sve one se nalaze na propisanoj udaljenosti od škole, ali opet sasvim dovoljno blizu i na vrlo vidljivim mestima. Ništa manje kladionica nema ni oko Elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“ , mada su takođe sve na “bezbednoj” udaljenosti.
„Bio sam u srednjoj školi kada sam se ‘navukao’ na rulet. Krenulo je sve kao zabava, tiket, dva, ali kada sam počeo da dobijam novac, osladilo mi se. Ulazili smo bez problema u kockarnice, jer smo većinom izgledali starije, a i retko ko nam je tražio da pokažemo ličnu kartu“, kaže za Nova.rs sada punoletni B. Č., bivši
učenik ETŠ. Kako kaže, sa tiketa je brzo prešao na rulet, koji mu je praktično postao „dopunski džeparac“.
„Znao sam pre izlaska u grad da svratim i da okušam sreću. Nekada sam izlazio bez dinara, ali je bilo i dana kada sam mogao da častim društvo celo veče. Sviđao
mi se taj osećaj i nisam u ruletu video ništa loše”, kaže naš sagovornik, čiji su roditelji, srećom, brzo reagovali i sprečili da se upadne u veće problem sa
klađanjem. Međutim, kako kaže, dobrom delu njegovog srednjoškolskog društva i danas su kladionice sredstvo potencijalne zarade.
„Niko od nas, realno, ne smatra de je klađenje na, recimo, fudbalski rezultat, kockanje. Znam gomilu roditelja svojih drugara koji i sami uplaćuju tikete i koji su
znali da idemo u kladionice i dok smo bili u školi“, kaže B. Č..
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare