Novi Sad više nije običan grad, već teritorija sećanja i otpora: Šta se promenilo posle pada nadstrešnice

Osam meseci kasnije, Novosađanima je kalendar još uvek na 1. novembru 2024. I ne dozvoljavamo da se pomeri. Ne od besa, ne od osvete, već od dostojanstva. To što se u ovom gradu još zviždi, još maršira, još nosi transparent, još gubi posao zbog stava, još neguje silidarnost — nije stvar političkog aktivizma, već preživljavanja sa integritetom. Ovde se još uvek pamti.

Tragedija je bila trenutna, ali reakcija je bila duga i duboka. U danima nakon pada nadstrešnice, građani su se samoinicijativno okupljali na mestu tragedije , palili sveće, pisali poruke na kartonima. "Nećemo zaboraviti.“ "Odgovornost.“ „Decu vam nećemo oprostiti".

Na fakultetima, studenti su svakodnevno prekidali nastavu tačno u 11:52. Uspostavljen je novi ritual: izlazak ispred zgrade, minuta ćutanja, kolektivno čitanje imena nastradalih. Akademija umetnosti, PMF, Pravni, Filozofski — svaki je postao žarište otpora. Ne političkog programa, već lične, bolne istine: da je neko morao da brine. A nije.

Zato se prešlo na ulice. Na blokade raskrsnica. Mostova. Institucija.
Od tada, protest ne jenjava. Promenio je oblike, adrese i ritam — ali nije utihnuo. Bilo je okupljanja ispred Skupštine grada, ispred suda, ispred zatvora. Bila su hapšenja, prebijanja i sudski pozivi. Ali bilo je i nečega što nije zabeleženo u zvaničnim beleškama policije.
Bilo je solidarnosti.

U februaru, kada su krenule pretnje upadima u blokirane fakultete, pojavili su se paori. Poljoprivrednici iz Begeča, Futoga, Bačkog Petrovca i Temerina, dolazili su traktorima da stanu između studenata, policije i naprednjačkih siledžija. Uz buduće akademike, prvi su stali oni koji žive od zemlje.

Traktori su stajali duž Radničke, Limanske i Bulevara cara Lazara, ali ne da blokiraju — već da štite. Tih dana, taksisti su odbijali novac od studenata. Frizeri ih besplatno šišali. Pekari badava hranili. Novosađanke se razletele po svojim kuhinjama, organizujući se skoro u vojnim formacijama sa zadatkom: deca moraju jesti domaće, toplo i kuvano bar tri puta dnevno.

Studenti koji su dolazili iz drugih gradova spavali su kod nepoznatih ljudi. Na društvenim mrežama osvanule su poruke: „Imam kauč, centar, studentkinjama besplatno", „Garsonjera prazna još dve nedelje. Aktivisti dobrodošli ili "Imamo bebu, ali imamo i srce. Ko treba, nek’ se javi." ... Iz inicijalne tuge se izrodila toplina koja se valjala po novosadskim ulicama ofarbanim crvenom bojom i krvavim šakama.
Kada je troje aktivista STAV-a uhapšeno, u roku od 48 sati organizovan je protest ispred pritvora na Klisi. Nije bilo razglasa, samo ljudi koji su u tišini čitali Ustav. Donošene su poruke u bocama, peškiri sa ušivenim porukama i knjige sa posvetom: „Za kada izađeš.“ Pevala se Bella ciao ispred zatvorskih zidina, iz sveg glasa i kroz suze.

U maju su protesti već bili svakodnevni. Naizmjenično se blokirao ulaz u sud, RTV, zgrada gradske vlasti ... uvek sa istom namerom: ukazati na krvavu odgovornost institucija. Kreveti, večere, sastanci, dremeži ... prekidani su na samo jednu poruku studenata: trebate nam ispred suda/skupštine/ Banovine/ fakulteta ... U novom Sadu nastaju i prvi Zborovi — otvoreni politički forum koji okuplja aktiviste, studente, radnike, umetnike i profesore. Prvi put, otpor nije bio samo reakcija na nasilje — postao je prostor za organizaciju i politizaciju. Na Zborovima se diskutovalo o budućnosti, taktici, viziji. Nisu svi imali iste stavove, ali svi su delili jednu istu rečenicu: “Nećemo više nazad.”

Jer mi ne možemo nazad. Jer smo mi svakog dana prolazimo pored Železničke stanice/grobnice. Jer naši životi "zapinju" pri svakom pogledu na nju. Jer naš Bulevar oslobođenja, koji počinje Mostom slobode više ne završava maestralnim arhitektonskim delom Imrea Farkaša, već spomen grobnicim za žrtve koruptivnog, besramnog režima vlasti.

A režim? Umesto istine i odgovornosti, Novosađanima je ponudio ostavku. Premijer Miloš Vučević, Novosađanin po rođenju i simbol SNS kontinuiteta, povukao se u martu. Njegov odlazak dočekan je bez euforije. Odlazak jednog čoveka nije pravda. Prava bi bila: istina, procesi, priznanje. A ono još uvek ne dolazi. Ali, Novi Sad ne zaboravlja. Ni nadstrešnicu, ni suzavac, ni sudije koje ćute, ni policajce koji biju. Novi Sad danas nije više običan grad. On je teritorija pamćenja. I otpora. I kod nas je još uvek 11 časova i 52 minuta, 1. novembra 2024..

Vreme i datum će se za nas pomeriti tek onda kada pravda bude zadovoljena, studentski zahtevi ispunjeni, a počinioci na robiji. Do tada - mi ostajemo na ulici. Ruke su im krvave!