U Srbiji je izgleda, ipak, sve politika, a osnovna ideologija je nemoral i nedostatak ljudskosti. Autoritarni i nedemokratski režimi ne mogu sebi da priušte empatiju, naročito ako je posledica njihovih grešaka.
Piše: Jovan Rajić, advokat
Nakon što se naša vlast, strogim merama, herojski izborila sa prvim talasom (ili rečnikom Darije Kisić-Tepavčević: prvim pikom prvog talasa) koronavirusa, posle čega su ukinute i mere predostrožnosti širenja virusa, stekli su se uslovi da se održe prvi izbori na evropskom kontinentu, gledano od izbijanja pandemije početkom godine.
Nekako je i logično bilo da „najbrže rastuća ekonomija u Evropi“ bude primer i na ovom polju, te da nakon pobede nad „nevidljivim neprijateljem“ krenemo u nove ekonomske i političke pobede, a sve ako je moguće, uz plebiscitarnu podršku vladajućoj garnituri koja je, je li, pokazala da je jedina sposobna da rešava naše mnogobrojne probleme.
Tako i bi, osim što su se u nedelji nakon izbora, uglavnom u jednom manjem broju medija (naravno, bez nacionalne pokrivenosti) i na društvenim mrežama, počele pojavljivati informacije da se povećava broj zaraženih na teritoriji cele Srbije, ali da je situacija pod kontrolom.
Ređali su se članovi kriznog štaba na prorežimskim televizijama i tabloidima i utrkivali ko će sladostrasnije i ubedljivije da krivicu za ovakav razvoj događaja svali na neodgovorne građane, sve preteći ponovnim uvođenjem restriktivnih mera, pa i motkom (da, da!) ako se ne uozbiljimo i ne budemo dobri.
Situacija se, međutim, najviše otrgla kontroli u Novom Pazaru i Tutinu, odakle su počele da stižu dramatične informacije o stvarnom broju zaraženih i preminulih, koje se nisu poklapale sa brojkama koje je saopštavao krizni štab. Jedna za drugom pristizale su vesti da je novopazarska bolnica mala da primi sve zaražene, da lekari rade duple smene jer ih nema dovoljno, da nema dovoljno medicinske opreme i testova, da umiru čitave porodice, a da pacijenti leže po patosu i hodnicima. A onda su počeli da se pojavljuju i snimci koji to potvrđuju.
Za jedan ovako „zategnut“ (do granice pucanja) sistem vlasti kao što je naš, stvar se i previše otrgla kontroli, pa je Predsednica vlade zajedno sa ministrom zdravlja brže-bolje pohitala u Novi Pazar, da utvrdi ima li istine u tome što „Đilasovi mediji“ prenose. Leđa im je čuvao još jedan ministar u Vladi RS (trenutno i ne znam čega je ministar), koji se pre manje od dve nedelje u stilu Kurt Kobejna bacao u oduševljenu masu koja ga je na rukama nosila uz ovacije, grljenje i ljubljenje, na završnom predizbornom mitingu njegove partije, gle ironije, upravo u Novom Pazaru.
Jedan od viđenijih stranačkih prvaka iz redova SNS Vladimir Đukanović na svom vaspostavljenom tviter profilu 30. juna je napisao: „Pokušali su sa pričom kako narod masovno umire od korone. Ne ide, laž se brzo otkrije… Opet su izvisili i kampanja je propala. Jadnici“.
Njegov stranački kolega Vladimir Orlić insinuirao je na istoj društvenoj mreži (a onda i obrisao svoj tvit) da su informacije koje dolaze iz Novog Pazara plasirane od strane plaćenika Dragana Đilasa i Sulejmana Ugljanina, koji na ovaj način valjda pokušavaju da Pazarcima ogade vlast koja radi u njihovom najboljem interesu.
Na sve je tačku stavio, a ko drugi, nego onaj čija se reč ovde jedino i ima slušati i koji je jedini vlastan da presuđuje i utvrđuje apsolutne istine i neistine. Nakon par dana nepojavljivanja u medijima iz još uvek neobjašnjivih razloga, predsednik republike je u intervjuu koji je dao za RTV Pink istakao kako je, kada su u pitanju dešavanja u Pazaru „sve bilo politički organizovano“, o čemu govori i to što su se „među okupljenima mogli videti i neka pravosnažno osuđena“ lica, te da je „sve što se dešavalo ružan pokušaj političke najprljavije manipulacije“.
Za kraj je Predsednik i začinio svoje obraćanje poručivši da neće dozvoliti rušenje odnosa sa Bošnjacima, zaboravljajući verovatno, kako je svojevremeno sa skupštinske govornice glasno zagovarao uvođenje proporcije kada su u pitanju oduzeti ljudski životi tokom ratnih sukoba, upravo između muslimana i Srba.
No, šta se tamo zapravo dešavalo?
Najpre je, prilikom dolaska delegacije Vlade RS, grupa od desetak lekara i drugih medicinskih radnika (heroja, u svakom smislu te reči), u znak protesta, a po uzoru na neke evropske države gde se to sme učiniti bez da se biva optužen za pokušaj politizacije i kolaboraciju sa opozicijom, okrenula leđa posetiocima (Les Visiteurs, francuski film iz 1993. godine) i time jasno pokazala svoje mišljenje o odnosu države prema njima i njihovim kolegama.
S obzirom da su se pomenuti predstavnici izvršne vlasti, tokom prethodnih godina uglavnom kretali po skupovima gde je, u strogo kontrolisanim uslovima, bilo moguće predvideti ponašanje, pitanja i reakcije domaćina, ne čudi što su bili zbunjeni i što su se snalazili upravo kao Žan Reno i Kristijan Klavije u pomenutom klasiku kada kroz hodnike vremena zalutaju u sadašnjost, pravo iz svog paralelnog sveta u kome žive.
I šta je u toj situaciji najbolja strategija za odbranu od (opravdano i sa pravom) besnih građana? Pa razume se – napad. Bestidni i agresivni napad na onoga ko se drznuo da dovede u pitanje način na koji se nepogrešiva vlast bori sa razbuktalim virusom.
To je na svojoj koži najbolje osetila „nezahvalna“ žena koja je ušla u novopazarsku bolnicu i suočila se sa posetiocima, zahtevajući da se prestane sa iznošenjem neistina i vapeći „Ovo je neizdržljivo i nemojte više da nas vređate vašim izjavama, našu inteligenciju, dosta je više! Zar su izbori važniji od naših života“.
Na to je (u poslednje vreme, sve agresivnija i bahatija) premijerka, po svom ranije oprobanom receptu koji je prošle godine uspešno primenila na novinarki kanala K9 Maji Pavlović, počela da nekontrolisano mlati rukama, pravda se i dere na zaprepašćenu gospođu koja je, sticajem okolnosti, neposredno i iz prve ruke upoznata sa stvarnim stanjem na terenu, jer je pre dolaska posetilaca bezuspešno pokušavala da svog zaraženog oca smesti u ovu bolnicu, što zbog nedostatka raspoloživih kapaciteta nije bilo moguće.
Na kraju su ogorčeni građani okupljeni ispred improvizovane bine, sa koje su predsednica vlade i ministar zdravlja slali ohrabrujuće poruke kako je sve u najboljem redu, te da ne treba da veruju svojim očima, već njihovim ispraznim rečima, posetioce izviždali, ne mogavši više da slušaju to vređanje zdravog razuma, u trenutku kada unutar bolnice ispred koje se ovaj nesretni skup odvijao, njihovi najmiliji umiru po patosima i hodnicima, jer je kreveta i opreme premalo da prime sve zaražene.
Cirkus u režiji vladajuće partije i nepriznavanje stvarnog stanja stvari naročito je degutantan, ali i potpuno nelogičan, imajući u vidu da su na tek završenim izborima dobili podršku koja im dozvoljava da apsolutno sami vrše vlast u naredne 4 godine, sve i kada bi se ostale partije koje su prešle cenzus mogle smatrati opozicijom. Zar je u takvoj situaciji i okolnostima teško priznati da je u jednom delu zemlje situacija sa virusom loša, da se otrgla kontroli i da se moraju preduzeti vanredne mere da bi se spasili životi naših sugrađana ? Ne mora se čak ni tražiti krivac, nije to najvažnije, imaćemo vremena da utvrđujemo ko je odgovoran, nakon što požar ugasimo. Ali da bismo ga lokalizovali, moramo priznati da nam kuća gori i početi da ga gasimo.
Postavlja se pitanje kako je moguće da posle svega viđenog u Novom Pazaru predstavnici vlasti mogu da svode ovo životno pitanje, pitanje JAVNOG ZDRAVLJA, na teren politike i da politizuju čitavu priču. Kako je moguće da sa onog LJUDSKOG, elementarnog ljudskog osećaja empatije prema ljudima koji su usled ove tragične pandemije izgubili svoje najmilije, nemaju u sebi snage da se izdignu iznad gliba u kome se spokojno valjaju i u koji nas svakodnevno sve zajedno guraju, a u kome je jedino važno da li bezrezervno podržavaš bezgrešnu vlast ili imaš ikakvu kritičku misao, u kom slučaju si izdajnik, fašista, đilasovac, lopov.
Da li zaista veseli Đuka misli da žena koja u bolnici vapi za pomoć bolesnom ocu to radi jer mrzi predsednika i plaćena je od strane Đilasa? Da li dr Orlić misli da ogorčeni ljudi koji zvižde premijerki i ministrima zapravo to rade iz secesionističkih pobuda u službi zlog Ugljanina (sa kojim, uzgred, imaju u praksi sjajnu saradnju).
U Srbiji je izgleda, ipak, sve politika, a osnovna ideologija je nemoral i nedostatak ljudskosti. Autoritarni i nedemokratski režimi ne mogu sebi da priušte empatiju, naročito ako je posledica njihovih grešaka. A možda najviši predstavnici ovog režima i nisu sposobni da osete empatiju prema običnim ljdima koje, imam nekad utisak, gledaju sa izvesnom dozom gađenja i superiornog prezira, poručujući im: „Ovo je naše vreme. Mi to ovako radimo. Naučite da živite sa tim“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar