U Ulici Dušana Vukasovića 59 na Novom Beogradu, stanari zgrade sa 17 spratova muče muku sa liftom, tačnije bez njega. Nakon obimnih padavina, kiša im je "potopila" zgradu i pokvarila lift.

Stanari zgrade su nas pozvali i požalili se na problem koji imaju. Tačno osam dana, oni su bez lifta u zgradi sa sedamnaest spratova, da situacija bude delikatnija stanari na spratovima 12 i 15 su straiji ljudi, koji su danima zarobljeni i ne mogu ni po lekove da izađu.

Izašli smo na lice mesta, i sreli ljude koji su ogorčeni, jer kako kažu od bombardovanja 1999. do danas nisu imali ovakvu situaciju.

„Ovo je strašno, zvali smo ih da poprave lift ali sve danas sutra, mi ne možemo više da se mučimo. Ovde stanujem već 40 godina, i planiram da prodam stan“, rekla nam je stanarka zgrade koja je sedela ispred kako bi skupila snage da se popne do svog stana.

„Ja sam ovde ceo život, ovako nešto ne pamtim. Muka mi je da siđem i kupim šta mi treba, jer znam da moram da se vraćam gore, ipak sam ja u godinama“, rekao nam je stariji gospodin.

Od komšija tokom posete smo čuli da se na petnaestom spratu nalazi starija baka od preko 80 godina, uputili smo se upravo na taj sprat i zatekli je na vratima sa ćerkom.

„Krenula sam kod lekara jer imam zakazano, ne smem da propustim termin a ovo je užas ljudi moji. Zatočena sam u sopstvenom stanu“, rekla nam je starija baka, koja je bila se ćerkom koja se nadovezala na priču svoje majke:

„Vidite, ja ovako više puta dnevno, dolaze mi unučići i  moram u nabavku jer nas ima dosta, a to radim iz više puta jer ne mogu sa svim tim stvarima da se penjem, i ovako mi je jako teško. Ne pamtimo da nam je oako bilo, ovo vam je slika gde živimo“, rekla nam je žena.

Na dvanaestom spratu, stariji gospodin (74) živi potpuno sam, i bio je rad da razgovara sa nama.

„Ima problem sa kolenima, komšije žele da mi pomognu ali ne mogu uvek, ja sam ovde zatvoren ljudi moji osam dana, iz stana nisam izašao. Teško mi je i nemoćan sam da bilo šta uradim, nadam se da će nam taj lift popraviti“, rekao je čovek a u povratku smo na drugom spratu sreli njegovu rođenu sestru koja se slučajno naišla tu sa cegerima u ruci.

„Nosim bratu stvari ove sakodnevno ujutru obično, dođem jednom jer ne mogu više puta noge su mi natekle, sve me boli. Ovo vam je ove psotalo strašno, jer ljudi ni po lekove ne mogu da izađu“, kaže žena vidno umorna od pešačenja.

Na izjave stanara nismo ostali imuni, već smo se od prizemlja do poslednjeg sprata uputili „auto nogama“.

Stepenik po stepenik, sprat po sprat, zavrtelo nam se u glavi i mislili smo da smo stigli, ali smo bili tek na petom. Kada smo shvatili da nam je ostalo još jedanaest, imali smo samo jednu želju – teleport do kuće. Zadihani, znojavi i umorni, baldisali smo do poslednjeg sprata, ali uprkos svemu smo stigli.

Nije lako nikako, nama koji smo duplo mlađi od stanara zgrade. Mislio sam da nikada neću prodisati, da mi je levo plućno krilo otpalo, da mi je srce stala, znoj pada a mi idemo i idemo, nikad kraja….

Sada nakon što smo lično prepešačili, imamo samo jedno da kažemo. Apelujemo na nadležne da ovim ljudima poprave lift, jer na temperaturi od +30 ovi ljudi imaju dodatno umaranje, a to je pešačenje do 17 sprata, pa ko preživi priče će.

Bonus video: Rekonstrukcija zgrade BIGZ-a

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram