Nosila je i pravila magiju

Posle sahrane, kolege i njeni mnogobrojni prijatelji okupili su se na Dorćol placu da se, uz njene fotografije i još jedno podsećanje na našu divnu koleginicu od nje oprostimo.

Kako je Vesna bila majstor fotografije, a njene priče pravljene u milisekundi koliko je trebalo da se otvori blenda foto-aparata, tako smo se i oproštaju od nje morali čuvati suvišnih reči, iako bi se moglo pričati nadugačko i naširoko. Umesto in memoriama prenosimo šta su o Vesni Lalić rekli trojica njenih kolega: Ranko Pivljanin u ime portala i novina „Nova“, Milan Ćulibrk u ime redakcije „Radara“ i Goran Srdanov u ime foto sekcije naših medija.

Pivljanin: Mogla je sve

„Na samo nekoliko metara odavde gde ti držimo komemoraciju nekada je bila redakcija „Blica“, novina u kojima smo mnogi od nas, ti i ja ponajviše, proveli najveći deo profesionalne karijere. Na ovom mestu, baš u „Dorćol placu“ u kojem se od tebe opraštamo smo, neretko, sedeli i družili se. Istina, mnogi od nas su mahom sedeli, a ti si i ovde pravila fotografije, prateći događaje ili fotografišući naše sagovornike za intervjue.

I zato me je, dok sam ovuda prolazio, obuzela još veća tuga od one koju je tvoj odlazak uselio u naša srca. Vraćale su mi se slike! Video sam te kako istrčavaš iz kola i žurno ulaziš u redakciju da što pre prebaciš fotografije, žureći na sledeći zadatak.

Video sam te kako žurno izlaziš iz redakcije, da slučajno ne zakasniš i da te kolege ne čekaju. Uvek si ti čekala nas. Video sam te u retkim trenucima predaha, skromnu, tihu, gotovo neprimetnu, uvek u zagrljaju tvog foto-aparata.

Video sam te u retrovizoru kola u povratku sa reporterskih zadataka kakao prilježno pretražuješ i biraš fotografije i šalješ ih u redakciju da sve bude na vreme. Retko sam pitao šta imaš, a nikad nisam gledao šta šalješ. Kada sam s tobom išao na zadatak bio sam siguran da će sve biti uredu. Znao sam da ako i zakažem sa tekstom, ti fotografijom – nećeš. I nisi! Nikad! I kad se nije imalo bog zna šta fotografisati, ti si nalazila rešenje. To je bila tvoja magija. Magija tvog oka. Magija tvog kažiprsta na okidaču foto-aparata. Zapravo, magija tvoje duše.

Video sam te u našem studiju kada si jednom prilikom i mene fotografisala. Trajalo je dugo. Potrošila si toliko vremena, trčala, nameštala i mene i svetlo, menjala i uglove, oblivao je te znoj od vreline reflektora... Nisam se bunio, nisam te požurivao, gledajući koliko se unosiš u, naizgled, nebitno fotografisanje kolege za redakcijske svrhe.

Ono glavno sam tek sada shvatio. Nije to bilo obično „slikanje“. To je bio tvoj kolegijalni i prijateljski poklon kolegi, sada divna uspomena na tebe. Hvala ti! Hvala ti što sam imao priliku da te upoznam i da sa tobom radim. Hvala ti za svaku fotografiju kojom si obogaćivala naše reportaže i intervjue. Kad su mi javili da si nas napustila, nazvao sam našeg velikog glumca Petra Božovića da mu kažem da je otišla Vesna koja je napravila njegove najbolje fotografije tokom nekoliko intervjua koje smo s njim radili. Setio te se!

Isto kao što su te, po najboljem, zapamtili svi oni koje si tokom plodne karijere fotografisala. Kao što ćemo te zauvek pamtiti svi mi koji koji smo imali i sreću i čast da ti budemo kolege i prijatelji.

Pamtiće te i srpsko nopvinarstvo kojem se ostavila zlatan legat. Želim da ti obećam i obavežem naše kolege i tvoje fotoreportere da ćemo, ako opstanemo, da na što dostojanstveniji način sačuvamo uspomenu na tebe i napravimo izložbu tvojih fotografija. Ako bude sreće, osnovaćemo i konkurs za najbolju fotografiju koji će nositi tvoje ime, da i taj način ostaneš sa nama. U nama svakako ostaješ“.

Ćulibrk: Otišla je najbolja

„Napustila nas je Vesna Lalić. Naša Veki, Veca. Rasna reporterka, fotograf umetnik. Prva želja svakog sagovornika bila je – ako može da fotografiše Vesna Lalić. Zato što za nju fotografija nije bila tehnička izvedba, nego emocija, igra svetla, vizuelna poruka, vest. A ona sama, kao ličnost, bila je hodajuća emocija, treperava, nežna, pronicljiva.

Umela je da vidi ono što drugi ne vide i da to prenese na fotografiju. Na profesionalni zadatak dolazila je uvek ranije, spremna. Imala je jasnu ideju šta treba da radi i kako to da izvede, bez improvizacije, a opet da se ne izgubi spontanost. Znala je i kakve će joj pozadina i svetlo za to biti potrebni. Čekala je nekada da oblak ublaži dnevnu jarost kako bi dobila mekšu fotografiju i izraz lica. I ceo taj nevidljivi pripremni rad rezultirao je fotografijama koje smo sa nestrpljenjem čekali u redakciji. Otišla je najbolja. Ostavila nas je punog srca njene nežnosti, topline, optimizma i raskošnog talenta“.

Srdanov: Nedostajaćeš

„Draga naša Veco Pereco, bila si najhrabrije i najdivnije biće. Prijatelj, sestra, oslonac. Blaga, nežna, nenametljiva, a istovremeno pravdoljubiva i hrabra, glasna kada treba. U ovom ludom svetu, nadate se da ćete sa kolegama imati barem korektne odnose, a onda steknete prijatelja za čitav život. I više od toga.

Mitićka, Zoki Lonče, Srdanović, Coko Coko, Tamarice, Filips, Mujane, Slađo, Amire, Amire, Ljubicaja...tako si nas zvala, podsećala da vredimo i onda kada smo sumnjali u sebe. Odzvanja nam u glavi tvoje rečenica: „Potrebno je da razgovaramo.“ Faliće nam ti razgovori.

Nedostajaće nam tvoj osmeh, tvoja dobrota koja nije tražila priznanje, tvoja tiha podrška, sve one male svakodnevne stvari. Tvoje ime na displeju telefona. Zvonki glas. Da upadneš u redakciju i podeliš nam zelene mentol bombone, doneseš svima kafu. Da u kafani jedina ti piješ biter lemon, dok mi nestajemo u flašama alkohola. I da nas grdiš kada preteramo. Izvini što ovih dana mnogo preterujemo, ne ljuti se, znamo da nas razumeš.

Nisi se dala, svoju borbu si vodila gotovo sama, uz sestru, ne želeći nikoga da opterećuješ. A voleli bismo da jesi. Da smo mogli da ti uzvratimo. Voleli bismo da smo mogli više da ti pomognemo. Da smo imali još neki trenutak s tobom onakvom kakvu te pamtimo. Drago nam je što smo imali čast i blagoslov da s tobom ostanemo do kraja. Da nisi bila sama. Voli te tvoje „F“ odeljenje.