Nikola jedini đak u školi između dva sela i do nje pešači dva kilometra: Kada završi četvrti razred, ova ustanova se zatvara

Jedna škola, jedan učitelj i jedan jedini učenik. Učenik Nikola Vujić je pred tablom, a učitelj Radivoje ga pita: "Ako ti kaže za koliko, znaš li za koliko?", prenosi N1.

Nikola: "Ne."

Radivoje: "Onda stavljamo šta?"

Nikola: "X."

Radivoje: "Jeste, bravo, majstore."

Računica vrlo jednostavna, jer u četvrti razred Osnovne škole "Petar Leković" kod Požege, pošao je samo dečak Nikola, iz sela Kalenići. Njemu je upravo računanje i najdraže. Na pitanje kako izgleda jedan školski dan kada u školskoj klupi, u čitavoj učionici, sedi sam - Nikola nam uz sramežljiv osmeh odgovara:

"Dobro izgleda. Omiljeni predmet mi je matematika. Najmanje volim prirodu i društvo."

N1: "A što?"

Nikola: "Pa ne znam, teško mi je nešto."

Nije, međutim, Nikoli teško - da svakog jutra peške prelazi dva kilometra, kako bi od svoje kuće stigao do vrha brda, gde se škola nalazi.

"Nikola ujutru ustaje, sprema se, pakuje sam knjige, ima dva kilometra peške da ide do škole, prati ga pas, donekle i ja - da ne ide baš sam kad su ove hladnoće", kaže Nikolina majka Milica Vujić.

Iako druge dece možda nema - sasvim sam, zasigurno, nije. Jer kad Nikola stigne u školu, za katedrom ga svakog dana dočekuje i njegov učitelj Radivoje. Njih dvojica, kroz šalu nam objašnjava učitelj, tu sede - "sami kao dva kukavca".

"On i učitelj se slažu, Nikola nekako i voli nasamo da radi - s jedne strane, njemu je to dosadno, nema društva ni na velikom odmoru ni na fizičkom, ali s druge strane - kada rade jedan učitelj i jedan učenik sami, to mu dođu kao privatni časovi svaki dan. Tako da mu lepo ide učenje i malo radim sa njim ja kod kuće, što pokazuje da sa učiteljem lepo radi", kaže Milica Vujić.

To pokazuje i činjenica da učitelj Radivoje sa decom radi, kako ističe, više od tri decenije. Tako je upravo on učio - i Nikolinog oca, Vladana. Istu tu školu pohađao je i on, prisećajući se kako je to sve nekada davno bilo.

"Bilo je mnogo više dece, peške se išlo isto, kao što i Nikola sad ide peške. Bilo je bolje, bilo je društvo, imalo je s kim da se ide. Nikola je sam odlučio da ide ovde, mogao je da ide u Požegu, ali sam je odlučio ovde, voli učitelja", kaže Nikolin otac Vladan Vujić.

Pa iako to prvobitno nije bila Nikolina odluka, u matičnu školu u Požegu će, od petog do osmog razreda - naposletku, ipak morati da ide.

Osnovna škola "Petar Leković" nalazi se na međi između dva sela - spaja selo Zaselje i selo Kalenići. Do prošle godine, nju je pohađalo šest učenika, danas je taj broj spao na jednog - Nikolu. A kada on bude završio četvrti razred u junu - zatvoriće se i ova škola.

I upravo to je, kažu Nikolini roditelji, najtužnije od svega...

"Imaju, na primer, tri-četiri učenika koja bi mogla da pođu u prvi razred, ali nekako, roditelji se opredeljuju da vode svoju decu u grad, ne daju decu na selo - zašto, ne znam. Nažalost", kaže Milica Vujić.

"Mnogo mi je žao, stvarno, da bih zaplakao - da se ugasi škola, baš je tužno. Svi smo bili... Mene je ovaj učitelj isto učio, kao i Nikolu sad što uči. Baš mi je žao", dodaje Vladan Vujić.

Nadaju se, ipak, i kada bude krenuo u novu školu - biće Nikola najspremniji učenik u petom razredu jer je - četvrti prošao potpuno individualno sa svojim učiteljem Radivojem.