“Dušan je bio bebica i lavovski se borio u bolnici 42 dana. On je pokazao toliku količinu snage i upornosti, borio se do poslednjeg daha. On je neko na koga ja treba da se ugledam i koji mi je pružio jako dobre znakove pored puta. Shvatila sam da su njegova dobrota i svetlost koju je u sebi nosio razlog da nastavim dalje i da ne odustanem”, tako za Nova.rs priča Mila, jedna hrabra majka koja je izgubila petomesečnog sina, a zbog preživljenog stresa i tuge ostala i bez deteta koje je tada nosila u sebi. Ova priča je mogla da ima tragičan kraj, mogla je to da bude Milina predaja, ali nije - ovo je priča o borbi koja inspiriše.
Mila ima samo 24 godine, a već je doživela sreće i tuge za nekoliko narednih života. Sina Dušana izgubila je kada je imao pet meseci, dok se on borio za život Mila je bila trudna. Ipak, udarac je bio prejak, pa je izgubila i to drugo, još nerođeno, dete.
Sve što je do tada gutala je eksplodiralo – pokušala je da se ubije. Nož joj je iz ruku istrgao suprug, Vuk. Ipak, ovo nije tužna priča koja treba da obeshrabri, naprotiv, ovo je saga o snazi zahvaljujući kojoj naša sagovornica sada očekuje novu bebu i kuje životne planove.
„Dušanova borba je trajala od 12. aprila do 28. jula. Rođen je kao potpuno zdrava beba. Izgubili smo ga na tragičan način, desilo se gušenje mlekom. On se borio za život sve dok Hitna pomoć nije stigla. Hitna je stigla posle 20 minuta, to je bilo kobno“, počinje priču naša sagovornica Mila Petrović Stanković.
Dušan se nekoliko meseci borio u novosadskom Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine – nije uspeo. U vreme korone, naša sagovornica nije mogla ni da bude sve vreme uz svoju bebu u bolnici, to joj je dodatno teško palo.
„Saznala sam da sam trudna ponovo, usled svog tog stresa koji sam preživljavala, zajedno sa suprugom, bilo je očekivano da se plod neće razvijati kako treba. Trebalo je da budem najjača na svetu zbog Dušana, a sa druge strane, neko drugo biće je u vama i ono oseti vašu tugu. Trebalo je sve to izbalansirati, a ja to nisam mogla. Morala sam na kiretažu. Psihički sam bila potpuno rastrojena, nisam mogla da profunkcionišem. Dušan je preminuo“, opisuje nam težak i tragičan tok događaja koji su je gurnuli ka ivici.
Milu život nije štedeo ni pre ovog za nju preteškog tereta.
„Inače, imam cerebralnu paralizu, i kao mlađa sam trpela veliku količinu vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi. Sve to što sam trpela, ja sam potiskivala. Bilo je tu i velikih nepravdi i borbi sa vetrenjačama za ostvarvanje prava. Sve to je uticalo i na moju primarnu porodicu. Sva ta osećanja koja je trebalo da proživim, ja sam vukla u sebe i u momentu kada je Dušan preminuo, sve to što sam preživala, sve to što se uvlačilo u mene je eksplodiralo i pokušala sam suicid. U tom trenutku kada sam uzela nož bilo je više od 300 slika u mojoj glavi, kojima sam se vratila u sve one emocije koje nisam mogla da svarim, nego sam ih gutala u sebe“ – to je momenat kada je u njoj sve proključalo.
„Nemoj nervirati roditelje, nemoj nervirati ljude oko sebe, to nije ničiji problem, to je samo tvoj problem… Suprug mi je u poslednjem momentu istrgao nož iz ruke. Tada sam shvatila da je đavo odneo šalu i da mi je potrebna psihoterapija. Trenuci i sekunde su delile sve nas od toga da odustanem od svog života, da odustanem od socijalnog rada koji studiram, da odustanem od svega što me vezuje i da sve stane. Kada sam uvidela težinu svega što sam htela da uradim, shvatila sam da moram na psihoterapiju. Moram nekako iz ovoga da se izvučem”, rešila je da se ne preda.
Mila je krenula na psihoterapiju i to je bilo presudno za njenu pobedu. Jedno pitanje je sve promenilo.
„Posle nekoliko seansi psihoterapeut me je pitao: Zar ti Dušan nije dovoljan razlog da ti nastaviš dalje? Gledala sam u jednu tačku dok je on to meni pričao, ništa mi nije dopiralo do mozga. Bila sam potpuno psihički ruinirana do temelja. Ipak, tom rečenicom kao da me je povukao sa te litice na kojoj sam ja bila. U glavi počinje da mi se menja percepcija“.
Bio je to prelomni trenutak.
Mila nije htela da dozvoli da datum Dušanovog rođenja, 26. februar, ostane samo običan dan. Rešila je da to bude sećanje na svu sreću koju im je on doneo.
„Želela sam da ostane ta radost svake godine u našoj kući i u našoj porodici. Poželeli smo da napravimo tortu nekom Dušanovom vršnjaku, koji je rođen istog datuma kada i on, da tako sačuvamo sećanje i nastavimo da širimo ono što je bio, a bio je jedna hrabra bebica. Poželela sam da to bude tradicija. Smatrala sam da si najjači kada umeš da pokažeš svoju slabost i kada umeš da se nosiš sa njom i da ne ugrožavaš ljude oko sebe i svoje mentalno zdravlje. U Novom Sadu našla sam jednog dečaka, suprug i ja, odneli smo mu torticu 26. februara ove godine. Želeli smo da to što je za nas bio poseban i radostan dan, da se to nastavi“, tako je naša sagovornica svoj gubitak pretvorila u sećanje na ono lepo i vredno.
Mila sada čeka Dušanovog brata, Vukana, koji treba da se rodi u septembru.
„Da bih mogla da ostvarim svoje ciljeve, ja sada zamišlajm neke lepe stvari i to me motiviše. Zamišljam sebe za jedno godinu dana kako držim diplomu ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu u jednoj ruci, a u drugoj ruci mi je Vukan. Na toj slici uz mene je i moj suprug. To je slika koju želim da nacrtam i pretvorim u nešto stvarno“, zaključuje naša sagovornica, a njena poruka ostaje kao nepresušna motivacija da se nastavi, ma koliko delovalo teško i neizdrživo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
