6
Dva meseca prošlog proleća trajalo je vanredno stanje, živeli smo uz zaključavanje i policijske časove iz dana u dan. Čujemo najave da bi to moglo da nam se ponovi. Lekari iz Kriznog štaba su zatražili da se ponovo uvedu takve restriktivne mere, smatraju da je to u ovom trenutku jedini način da se zauzda porast broja zaraženih. Sve to ukazuje na nemoć medicinskog dela Kriznog štaba, koji već nedeljama vapi da se mere i njihova kontrola pooštre. Kao da ih niko ne čuje - ignoriše ih i politički deo Kriznog štaba, ne konstatuju ih ni građani kojima je već dosta svega, dosta im je konfuzije.
Medicinski deo Kriznog štaba sve češće zvuči kao nemoćni roditelj koji ne može da disciplinuje dete – roditelj koji je, čini se, izgubio svoj autoritet, kredibilitet i poverenje.
Od preterane tenzije i zastrašivanja – do preterane opuštenosti. Po toj ivici se šeta Krizni štab od samog početka pandemije. To je i šetnja po ivici živaca građana koji više teško da bilo šta mogu da shvate ozbiljno i odgovorno.
Hitne sednice Kriznog štaba nakon kojih se ne donesu bilo kakve odluke. Neizvesnost i čekanje – hoću li ostati bez posla, kako ću platiti račune, do kada rade prodavnice, do kada će raditi kafići, mogu li u teretanu, hoću li stići kod frizera? Uz takva pitanja i opštu konfiziju građani Srbije žive već godinu dana.
Sve to na posletku svedoči o nemoći medicinskog dela Kriznog štaba i o tome da se njihova reč ne uvažava dovoljno.
Zatvaranje „nema alternativu“, danas je otresito poručio epidemiolog Predrag Kon. On već gotovo nedelju dana objašnjava da je prekid svih kontakata i potpuno zatvaranje jedino potpuno epidemiološki efikasno rešenje.
„Medicinski deo Kriznog štaba ne može ni na koji način drugačije da predlaže, svu težinu odgovornosti mora da preuzme čitavo društvo. Medicinski deo Kriznog štaba zna da je ovakva mera ekonomski udar, ali to je mera koja štiti živote. To moramo javno da kažemo… Moraju da se zabrane kontakti koji su nezaštićeni, inače ćemo pući kao zvečka i tek će onda postati jasno šta znači kad pukne zdravstveni sistem“, rekao je Kon, koji kao da ne primećuje da smo već „prsli kao zvečka“.
Da postojeće mere i ograničenja ne funkcionišu svedoči i izjava pokrajinskog sekretara za zdravstvo Zorana Gojkovića.
„Želja medicinskog dela Kriznog štaba jeste da se maksimalno spreče svi mogući kontakti, po njima jedino mogu da se spreče policijskim časom i vanrednim stanjem, to je što nam omogućava naš zakon. Znate da možemo da zatvorimo sve kafiće, restorane, ali imaćete ljude koji će to raditi kod kuće, gde ne možete da imate adekvatan odgovor države bez vanrednog stanja i policijskog časa“, kaže Gojković.
Dok lekari apeluju i vape da se sve zaustavi, njihovu nemoć do kraja ogoljavaju izjave političara koji kao da im teraju kontru. Političari u ulozi epidemiologa.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne misli da smo blizu vanrednog stanja, koje su zahtevali članovi medicinskog dela Kriznog štaba. Vućić ima diplomu pravnika, ali ima čemu da „poduči“ epidemiologe.
„Ne mislim da smo blizu vanrednog stanja. Dobio sa podatke jutros u osam, ali ne mogu sad, kada završimo mogu da vam dam podatke“, rekao je onaj koji sve zna.
Lekcija medicinskom delu Kriznog štaba stiže i od zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, takođe pravnika po struci.
„Grad Beograd će na sednici Kriznog štaba uvek glasati protiv bilo kakvih novih restrikcija, pa i mere uvođenja policijskog časa jer takve mere nisu predlagane ni u novembru kada je bilo skoro osam hiljada zaraženih dnevno“, izjavio je zamenik gradonačelnika Goran Vesić.
On je rekao da nam je iskustvo od prošlog vikenda, kada su ugostiteljski objekti i tržni centri radili do 14 časova, pokazalo da smo imali isti broj ljudi na istom mestu u kraćem vremenskom periodu i da takve mere ne donose rezultate niti postoji razlog da se predlažu.
Bilo bi bolje kada bi medicinski deo Kriznog štaba, umesto političara-pravnika, slušao svoje kolege. Iskusni epidemiolog Zoran Radovanović smatra da su energičnije mere morale da budu uvedene mnogo ranije, a da je sad sve još apsurdnije jer se čeka odluka „jednog čoveka“.
„Održan je Krizni štab, ali na predlog medicinskog dela niko nije reagovao. Čeka se jedan čovek koji je otišao da isporuči vakcine u Bosnu i Hercegovinu. On je kao špediter – i transportuje i objašnjava kako se koriste vakcine, i sad čekaju njega, bez njega ne može odluka da se donese“, kaže epdiemilog.
I on primećuje nemoć svojih kolega iz Kriznog štaba i to da mere koje se donose u praksi nemaju efekta.
Podseća da u Holandiji kafići ne rade od oktobra, dok je sve ostalo svedeno na minimum, kao i da je tamo na snazi policijski čas, iako imaju povoljniju epidemiološku situaciju od Srbije. I u drugim zemljama Zapadne Evrope, osim u Švedske, na snazi su mnogo strožije mere nego u Srbiji.
„U celoj Zapadnoj Evropi skijališta ne rade. Ne rade u Sloveniji, ne rade u Austriji. Ne možemo mimo sveta, kad god hoćemo da budemo originalni to nam se olupa o glavu“, upozorava Radovanović.
Kaže da je slične mere trebalo u Srbiji uvesti pre najmanje dva meseca, pa bi sve bilo jednostavnije, a „sada je mnogo teže gasiti požar“.
„Mere koje su uvedene preko vikenda su samo mrcvarenje, to je bilo uvedeno samo da se nešto radi, a jasno je i tad bilo da nema efekta i da je situacija sve lošija i dovoljno loša“, smatra.
Lekari iz crvenih zona, kako kaže, traže pomoć, jer nemaju više ni snage ni mogućnosti, pojedini ispadaju iz stroja, a nema ko da ih zameni.
Napominje da su i lekari iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida prozivali one u Kriznom štabu, zbog čega su morali da reaguju i predlože mere.
„Lekari iz Kriznog štaba da ne bi postali potpune izdajice, pobegulje od struke, predložili su to, ali se sve i dalje razvlači. To su stvari koje moraju hitno da se rade, a morale su i još ranije“, poručuje Radovanović i time potpuno razotkriva bezizlaznost situacije u kojoj se zatekao medicinski deo Kriznog štaba, a i mi zajedno sa njima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
