"U školi se niko više ne druži sa nama. Jedna drugarica je rekla: Ja više neću da se družim sa njima zato što su sirotinje. To me je baš povredilo". Ovo su reči trinaestogodišnjeg Dušana Raškovića iz sela Svinjište kod Kuršumlije koje danima odzvanjaju Srbijom. Svako ko je pogledao snimak ovog skromnog dečaka koji sa sestrama Lutkom (12) i Aleksandrom (11) i roditeljima Zoranom i Ivanom žive u teškim uslovima, u kući od blata napravljenoj uoči Drugog svetskog rata i bez kupatila, nije mogao da ostane ravnodušan. Priča je odjeknula i javilo se mnogo ljudi koji žele da pomognu.
Deca idu u školu koja je 25 kilometara udaljena od njihove kuće, a put do škole je toliko loš da je jedino moguće proći terenskim vozilom ili traktorom. Otac Zoran, premoren od teškog života i borbe za „bolje sutra“, kaže za Nova.rs da su mu se javljali brojni dobrotvori iz cele zemlje i inostranstva koji nude pomoć, a prvo ćele da poklone mališanima ono što bi ih najviše usrećilo, a to su laptop za Lutku i kopačke za Dušana.
„Deca bi volela da imaju i telefon i kompjuter i sve što imaju današnja deca, ali nisam mogao to da im obezbedim jer je bilo nužnije obezbediti osnovne uslove za život, a to su krov nad glavom, hrana, auto… Teško mi je i psihički i fizički, nisam ni najzdraviji, imam probleme sa kičmom, ali živim zbog njih. Žao mi je što se opština tek sada angažovala da nam pomogne, odlazio sam mnogo puta i molio da urade put kako bi deca mogla da idu u školu“, kaže nam Zoran koji svaki dan odvozi decu u školu udaljenu 25 kilometara od kuće.
Kako dalje priča, nije tražio da mu srede kuću, nego samo da urade put kojim je skoro pa nemogući proći kada padne sneg.
„Ne mogu sam, ni zdravstveno ni fizički, da uradim put, imam velike troškove. Put je loš, svaki dan kad prelazim po 25 kilometara po kamenju i rupama, na deset dana vozim auto na remont. Više me košta amortizacija nego gorivo što sipam u njega“.
Zoran kaže da bi prihvatio opciju da se presele u kuću u Kuršumliji kako bi deca tamo išla u školu.
„Kuća u kojoj trenutno živimo je stara i oronula, od blata pravljena uoči Drugog svetskog rata, krov je skoro pao, pa krpimo svremena na vreme. Ako ne nađu kuću za nas, onda makar da se ova renovira i da deca nastave da idu u školu do osmog razreda kao i do sada, a kasnije planiram da ih pošaljem gore, za Beograd, kao što sam i ja išao, pa nek se polako snalaze, pomoći ću im i ja da se bore kroz život. Sve sam to i ja prošao“.
On je, inače, završio srednju građevinsku školu u srpskoj prestonici u kojoj je i radio desetak godina, a onda je morao da se vrati u rodno mesto.
„Morao sam da se vratim zbog roditelja, da im popravim kuću, a baš u tom momentu, slomio sam nogu, oni su se razboleli, ubrzo su i umrli jedno za drugim, pa sam morao da pazim stoku koju su gajili. I eto, ostadoh ovde. Braća su mi u Moskvi, pomognu kad mogu, ali imaju oni svoje porodice, a tamo je skup život“.
Potom se oženio Ivanom iz susednog sela Đake sa kojom je i dobio troje dece, među kojima je razlika samo godinu dana.
„Mojoj deci stalno pričam o mom životu, učim ih da budu skromni i dobri, ali da ne budu mnogo naivni. Mene su učili da pomognem drugome, pa tako i ja njih. Dobra su deca, vredna, odlična u školi. Lutka je čak i osvajala nagrade na školskim takmičenjima. Plašim se samo, kad ovu u veliki grad, da ih neko ne nasamari, da im sipaju u piće drogu, pa da nastradaju ni krivi ni dužni“.
Pročitajte još:
Raškovićima najviše treba kupatilo s obzirom da je zima, već je pao i prvi sneg, pa je muka otići čak u poljski ve-ce, usred noći.
„Kad muka natera, ko te pita? Kad treba da se okupamo, zagrejemo vodu u lonac, pa sipamo u plastičnu kadicu i kupamo se. Uradio bih kupatilo ranije, ali sve je toliko skupo, da prosto nemam tih sredstava da sve to pokrijem“.
Gaje pet krava i nekoliko svinja, a oko stoke im rado pomažu i vredna deca. Raškovići primaju samo 10.500 dinara za dečiji dodatak, pa Zoran često ide u nadnicu ili svi zajedno beru pečurke koje prodaju.
„Njima ništa nije teško, šta god je potrebno, oni pomažu. Dušan ide sa mnom u šumu, Lutka zna da muze krave, sad je zima, pa je i manje mleka, ali imamo za nas sira i kajmaka što je najvažnije. Jednom nedeljno siđem u grad da kupim sve što nam treba jer ne isplati se ići često, skupo je i gorivo“.
Zoran priznaje da mu dobri ljudi i humanitarne organizacije najviše nude garderobu i obuću za decu.
„Moram da priznam, iako mi je neprijatno, ne treba nam garderoba jer sam decu već opremio za zimu, kupio sam im po dva para svega. Bolje, ko može, neka uplati 500 ili 1.000 dinara ili da pošalje SMS poruku od 200 dinara, a tu garderobu neka daju deci kojoj će više značiti. I ljudi iz Crvenog krsta su nam isto nudili odeću, ali ne treba, hvala svima“.
Već su primili prve donacije, a Dušan i Lutka sa nestrpljenjem očekuju svoje poklone koje su skromno rekli da bi voleli da dobiju.
„Lutka mi je tražila kompjuter, ali bio je skup, pa nisam mogao da im priuštim. Međutim, javili su se ljudi iz Beča ili Švedske, ne znam ni ja, pa će da joj poklone lap-top, već je poslat na adresu. Poštar ne dolazi ovde, ali ću biti obavešten kada stigne, pa ću sići u grad da preuzmem. Deca bi volela da imaju i svoju sobu, makar devojčice u jednu, a Dušan u drugu“.
A Dušan? Naravno, kao i svaki dečak koji obožava fudbal, dobiće kopačke koje samo što nisu stigle.
„I ja sam voleo fudbal kao mlađi, ali on…ne mogu da vam opišem tu ljubav. Navija za Crvenu zvezdu, sve fudbalere zna, ispratio je celo prvenstvo. Javili su nam se ljudi koji kažu da fudbaler Nemanja Gudelj želi da pomogne Dušanu oko fudbala, pa je u planu da ide na treninge, a i dobiće celu opremu. Malo sam i emotivan ovih dana, zahvalan sam svim ljudima“, kaže naš sagovornik drhtavim glasom.
Državni sekretar u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju Mirko Janić juče je posetio porodicu Rašković sa kojom je razgovarao o mogućnostima za unapređenje uslova u kojima žive. On je tom prilikom istakao da će Ministarstvo biti uz ovu porodicu i mališane, kako bi imali bolje uslove za odrastanje i školovanje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare