0
“Tada nisam mogla ni da zaplačem, čini mi se da sada puštam suze za sve, da nadoknadim”, priča za Nova.rs Jasmina Stojanović, koja je 1992. u porodilištu ostala bez tek rođene ćerke Petre. Ona je jedna od više hiljada roditelja u Srbiji koji sumnjaju da su njihova deca prodata.
Jasmina sada ima sina i ćerku, postala je i baka, ali i dalje želi da se otkrije sudbina njene Petre.
U ovom trenutku u Skupštini Srbije poslanici raspravljaju o predlogu zakona za koji Ministarstvo pravde navodi da bi trebalo da doprinese „utvrđivanju činjenica i okolnosti“ pod kojima se dogodio nestanak dece.
Predlog zakona predviđa „pravičnu novčanu naknadu“ do 10.000 evra za nastalu štetu zbog „povrede prava na porodični život“, ili ako sud ne može da utvrdi status nestalog deteta.
“Istina i samo istina. Mene ne interesuje novac”, odgovara Jasmina Stojanović na ponudu iz zakona, koji je na dnevni red došao dve godine nakon što ga je Vlada Srbije predložila Skupštini (u martu 2018).
Roditelji nestalih beba su u ponedeljak ispred Skupštine zatražili da se zakonski predlog povuče i očekuju da će poslanici pokazati razum i dozvoliti da se u pregovorima dođe do prihvatljivog rešenja.
Ćerka Jasmine Stojanović je prevremeno rođena u decembru 1992. godine u Prištini. Poranila je mesec dana, a lekari su, priseća se Jasmina, tvrdili da će sa detetom sve biti u redu. Na rođenju je dobila ocenu 8.
“Preporučili su mi da je ne prebacujem za Beograd, ali Institut za neonatologiju je tada bio na dobrom glasu i verovala sam da će pružiti najbolju negu mom detetu. Da sam znala, ne bih je tamo prebacila”, kaže Jasmina.
Ona i njen suprug obišli su svoju bebu, tvrdi da je izgledala živahno i da nije bilo nagoveštaja bilo kakvih komplikacija.
“Nismo videli nikakve tragove igala, bilo kakavih intervencija na njenom telu. Ipak, 48 sati nakon naše posete javili su nam da je preminula”, objašnjava Jasmina.
Ni ona ni njen suprug nisu videli dete, a iz Instituta za nenatologiju obećali su im da će oni sahraniti Petru.
Ipak, oni ni danas ne znaju gde je njen grob. Nakon mesec dana, taman kada su pokušali da se vrate normalnom životu, stigao je poziv za Petrinu vakcinaciju.
Otkrili su da njena smrt nije ni prijavljena. Sami su morali da se bave tom procedurom, iako je, navodi Jasmina, Institut za neonatologiju bio dužan da to obavi u roku od 48 sati.
Dodaje i da su dobili najobičniji papirić “četvrtina formata A4”, a na listiću je umesto potpisa, bila iscrtana najobičnija linija. Na naknadnoj dokumentaciji nije bilo nikakvog potpsa.
Evropski sud za ljudska prava je 2013. doneo presudu po kojoj država Srbija Zorici Jovanović treba da isplati 10.000 evra zbog nestanka njenog sina iz porodilišta u Ćupriji 1983. godine.
Ona je u oktobru 1983. rodila zdravo muško dete, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dete je dobilo ocenu 10, ali je trećeg dana po rođenju babica ušla u sobu i rekla da joj je dete preminulo.
Kao razlog smrti navedeno je pucanje kapilara na mozgu, a ni ona ni njen suprug nisu dobili nikakve zvanične papire.
Slična je priča i Mirjane Novokmet. Ona je 1978. u porodilištu u Višegradskoj rodila sina, a beba je na rođenju dobila ocenu 10.
Nakon što je njoj i njenom suprugu saopšteno da je dečak preminuo, bebu nisu mogli da vide, a dokumentacija je, kako im je rečeno, nestala u poplavama.
Navedenom presudom Evropskog suda za ljudska prava, Srbija je morala da u roku od godinu dana donese mehanizam za obeštećenje svih roditelja u sličnoj situaciji – a poslanici o tom mehanizmu raspravljaju danas, sa šest godina kašnjenja.
Radomir Vujačić, penzionisani istražni sudija iz Niša, kaže da se u svojoj praksi dugoj 40 godina suočio sa ukupno 52 slučaja žena koja tvrde da su im deca oteta.
U izjavi za portal Nova.rs, on tvrdi da je reč o organizovanom kriminalu i svojevrsnoj “hobotnici” u koju su upleteni “svi” – od zaposlenih u bolnicama, do političara i funkcionera.
“Plaćalo se 25.000 evra tadašnjih maraka po detetu”, navodi Vujačić koji se decenijama bavio ovom problematikom i tvrdi da su predmeti koje je vodio bili utemeljeni i imali prateće dokaze i dokumentaciju.
Vujačić dodaje da su njegovi predmeti „bili čisti, jaki, potkovani dokazima i dokumentacijom“, ali da je njegov rad praktično ukinut kada su reformom pravosuđa ukinute istražne sudije.
„To su bili slučajevi nad kojima bi zaplakali i kamen i zemlja”, zaključio je Vujačić.
