17
Svi su čuli za odvažnog nastavnika Darka Božića iz Pirota koji je nakon 14 godina rada u prosveti dao otkaz jer, kako tvrdi, više nije mogao da trpi verbalno maltretiranje od strane direktora Tehničke škole u kojoj je radio. Ubrzo se zaposlio u jednoj domaćoj firmi za transport u kojoj radi kao vozač šlepera, a već u prvim radnim danima na novom poslu susreo se sa brojnim teškoćama. Za Nova.rs kaže da je posao vozača daleko stresniji od rada u prosveti, ali da ga makar u kamionu niko ne mobinguje. A čak je i u Španiji postao poznat kao profesor koji je sistemu rekao "ne".
Nastavnik odnosno profesor Darko iz Pirota o kojem je portal Nova.rs pisao nekoliko puta, trenutno se nalazi u Španiji.
Nakon što je, posle 14 godina rada, dao otkaz u prosveti, počeo je da vozi šleper u zemlji i inostranstvu, pa tom prilikom obilazi i upoznaje mnoge zemlje i njihove kulture. Njegovi prijatelji i poznanici često mu „dobace“ kako uživa i kako treba da bude srećan jer sada putuje po svetu.
Ipak, to nije baš tako, kaže profesor Darko, zato što u ovom poslu ima velikih odricanja, a najteže je odvajanje od porodice.
Takođe, radi po 13 sati dnevno što je skoro pa duplo više nego što je radio u školi.
„Naporno je, nije lako ni malo. Nema porodice, na putu sam oko dve nedelje. Radno vreme je po 13 sati dnevno a tri puta u nedelji je i po 15 sati dnevno. Uglavnom su i subote radne. Nedelja je jedini dan kada možete malo da sredite svoj radni i životni prostor od 3 metara kvadratnih, da očistite svoju kabinu, pročitate neku stranu knjige ili spremite hranu koju volite. Ostalim danima ostaje vremena samo za spavanje. Vozi se od devet do deset sati dnevno. Sa porodicom se vidim samo preko vibera. Razgovaram sa ćerkama o školi i ocenama, o učenju i domaćim zadacima“, objašnjava profesor Darko.
U svakom poslu ima stresa, ukazuje profesor Darko, ističući kako posao vozača kamiona uopšte nije lak kao što mnogi misle: „Samo sedneš i voziš“.
„Ima puno stresa, od velikih kazni i policije, pljačkaša na parkinzima, ima puno čekanja na granicama, nervoznih carinika i policajaca. Ima puno noćne vožnje, umora i nesanice, neredovne ishrane i neredovnog sna, zatim kvarova na kamionu, pucanja i menjanja guma na auto putu. A u svemu tome nema ko da vam pomogne niti koga interesujete. Sve morate sami“.
U odnosu na posao profesora koji je obavljao punih 15 godina, biti vozač kamiona je teže, smatra profesor Darko. Ali s druge strane, ima poštovanje od strane poslodavca, što nije bio slučaj dok je radio u školi.
PROČITAJTE JOŠ:
17
0
10
„U školi je lepo sa decom, podmladite se sa njima i zaboravite na brige i probleme. I uvek vas nasmeju i opuste. Meni je bilo teško i u školi jer sam trpeo mobing direktora škole. Ovde toga nema. U firmi za koju radim, lepo su me primili i lepo se ophode prema meni. Niko me ne maltretira i ne ponižava, niko ne viče na mene niti me poziva na razgovore. Pritom, odmah su me primili i dali ugovor za stalno, a to govori dosta o odnosu koji Imaju prema meni. Imamo zajednički zadatak koji mora da se obavi i zajedno radimo na njemu. Privatni sektor je drugačiji u odnosu na državni. Radno vreme je dosta duže, kao što sam rekao. Ostaje vremena samo za san i spavanje što ponekada nije moguće zbog temperature u kabini“, nastavlja svoju priču.
Ipak, i pored toga, lakše je za volanom nego za katedrom, smatra on.
„Iako je sve to tako, meni je sada lakše jer me niko ne mobinguje i ne maltretira. Imam zadatke i zaduženja koje moram da obavim i to je to. Najteže od svega je odsustvo od kuće i porodice. Ali koliko god bilo naporno i teško, meni je sada lakše jer fizički napor brzo prođe, ali psihički koji sam trpeo ne prolazi lako. Zbog toga mi je sada bolje. Naravno, nedostaju mi deca i porodica, ali šta je tu ne“.
Znao je, kaže, da će biti teško pronaći posao u Pirotu jer, kako kaže, zapošljava samo gradonačelnik Pirota.
„Mene nije smeo niko da zaposli u Pirotu jer u Pirotu zapošljava samo gradonačelnik Pirota Vladan Vasić koji nije ni malo blagonaklon ni prema meni ni prema Udruženju koje vodim. Kada sam davao otkaz, bio sam svestan da niko neće smeti da mi ponudi posao zbog straha od odmazde gradonačelnika, ali nisam mogao da trpim poniženje osoba koja su ponavljala u školi, a bili rukovodioci škole. To je jednostavno bilo nedopustivo za mene. Iako je sada dosta teže, meni je sada ipak lakše jer imam mir. Mir nema cenu. I ne kajem se. Sada mi je bolje“.
Profesor Darko je dao primer svima koji se boje da daju otkaz, a trpe maltretiranje, da to okončaju što pre.
„Dati otkaz u državnoj službi nije ništa strašno. Živi se i jede hleb i drugde. Zato želim da pozdravljam svoje đake, maturante IV-3 Tehničke škole Pirot i sve đake kojima sam predavao za sve ove godine rada u školi. Želim da im poručim da budu dostojanstveni, da se ne stide bilo kog poštenog posla i da budu pošteni i dobri ljudi“, poručio je profesor.
Ovom prilikom profesor Darko nam je ispričao i jednu anegdotu koja mu se desila tokom vožnje po Španiji, a zbog koje je shvatio da je otkazom u školi učinio pravu stvar.
„Srpski vozači koji su čekali na carini u Španiji, čitali su članke na portalu Nova.rs o meni. Kada sam došao na carinski terminal ‘La Jonquera’ u Španiji, u kasnim večernjim satima, videli su da na tablici koju imam na kamionu piše ‘profesor’. Setili su se članka, prepoznali me i došli da me pitaju da li sam gladan i imam li šta da jedem u kamionu. Pa su me pozvali na večeru koju su spremali na plinskim bocama. Eto, to je jedan lepi momenat koji sam doživeo do svojih novih kolega. Javljaju mi se i na putu, zatrube kamionom i dignu ruku“, kaže profesor.
BONUS VIDEO: Može li ministarka psihijatar da pomogne prosveti?