Poljoprivrednici iz Bačke muku muče sa policijskim časom i zabranom kretanja posle 17 časova. U okolini Futoga i Begeča, gde veliki broj stanovnika osim obrade zemlje ima i stalna zaposlenja, ova mera je mnogima teško pala.
„I suprug i ja smo zaposleni i idemo redovno na posao. Zbog policijskog časa od 17 časova mi praktično nemamo ni kada da izađeno na njivu sem vikenda“, kaže za naš portal Biljana iz Futoga, koju je naša ekipa zatekla jutros u ataru dok je plevila jagode.
Ona je jutros, pre no što je sa suprugom izašla u njivu, pozvala lokalnu policijsku stanicu kako bi dobila preciznije podatke koje mere se odnose na njih.
„Bili su vrlo ljubazni i rekli da smemo da budemo na njivi svakog dana od 5 časova ujutro do 20 uveče, ukoliko imamo svoj traktor i ‘nešto’ u njemu… Mi zalivati redovno moramo, sve će nam uvenuti“, dodaje Biljana.
Supružnici Igić iz Bačke Palanke su upravo zbog ovog problema ove godine odlučili da sa gajenja povrća, što su do sada radili, njivu zasade kukuruzom.
Mada su oboje u penziji, zemlju obrađuju zbog dodatnih prihoda. Bojica Igić, inače penzionisani profesor matematike, kaže da joj je povrtlarstvo nekada bio hobi, ali se sada situacija promenila. Suprug Mita je kao tehnološki višak ostao bez posla nakon 40 godina staža sa 17.000 penzije, a ona je zbog bolesti morala u prevremenu penziju.
Na zemlji koju imaju u palanačkom ataru gajili su povrće za prodaju, ali su ga sada zamenili kukuruzom, jer ne zahteva konstatni izlazak na njivu.
„Evo, žurimo sad do pet da posejemo ove veće površine, a onda, kada budemo u karantinu ćemo kod kuće u plasteniku da sadimo povrće. Penzije moramo da dopunjavamo, a ovo će nam sigurno oštetiti kućni budžet“, kaže Bojica, napominjući da se u porodici samo njih dvoje bave poljoprivredom i da ne može niko da ih odmeni.
„Ja se nadam da ćemo moći da radimo, mada mi ni nemamo toliko puno zemlje, pa ćemo još uspeti da se uklopimo i u policijski čas. Ali mi je žao komšija povrtara, koji moraju sve da zalivaju. Poštovaćemo sve odluke, ali nije nam baš jasno kako bismo se mi na njivama susretali, pa vidite koliko smo daleko jedni od drugih“, kaže Bojica.
Mitar Plavšić iz Bačke Palanke je jedan od retkih koji nema dilemu kada i da li sme da obrađuje zemlju jer je, kako kaže, on u drugačijoj sitiaciji i ima registrovano gazdinstvo sa prijavljenim radnicima. Plavšića smo zatekli u setvi kukuruza na više od 600 jutara zemlje koje obrađuje, za prehranu svojih 400 krava.
„Ja se bavim proizvodnjom mleka i ratarstvom i imam registrovano gazdinstvo, tako da smo mi odmah po raspisivanju vanrednog stanja zatražili dozvolu kretanja za sve svoje zaposlene. Imamo zaposlene koji muzu krave, a to se opet radi u određeno vreme ujutro i uveče i ne može se gledati policijski čas. Zaustavi ih ponekad policija, ali je sve regularno. Mi normalno radimo kao i pre. Mlekara odnosi mleko redovno, dolaze kamionom po njega, ponekad zakasni sat, dva, ali sve ide kako treba“, kaže Plavšić, ističući da je njemu lakše „jer je velik“.
Za razliku od Plavšićevih radnika, zastoj u poljoprivrednim radovima posebno je pogodio i nadničare, kojima je ovo jedino sredstvo prihoda. Petočlana porodica Marije Velko iz sela Pivnice je praktično ostala bez hrane.
„Radili smo u okolini ko god nas je zvao u nadnicu. Muž je radio i kao zidar, ali je i to stalo i sad nas niko ne zove, nikome ne trebamo. Nemamo čime ni da platimo račune, a sada nemamo nigde ni zaraditi. Svi su te zaboravili. Ne postojiš ovde“, kaže Marija, objašnjavajući da paori ne smeju više da ih angažuju zbog zabrane okupljanja više od dvoje ljudi i držanja socijalne distance.
„Nas je nekada i po 30 na njivi, ali se radi jedno pored drugoga, što sada ne daju. Pate i gazde i mi, ali smo sad postali višak“, kaže naša sagovornica, priznajući da je pitanje dana kada će ostati potpuno bez hrane u kući.
Zbog jednog jutra zemlje koje se vodi na njenog supruga, a koje su dali u arendu za 300 evra godišnje, njena porodica ne može da aplicira ni za socijalnu pomoć.
„Ne pripadamo nigde, ni socijalnim ustanovama ni državi. Mi smo samo jedna karika koja je potrebna samo kada treba da se radi, a sada ne znamo više na koja zvona da udarimo. Treba nam pomoć samo dok ne prođe sve ovo, radićemo, zaradićemo, samo kada se bude moglo“, kroz Marija, inače hronični bolesnik.
„Operisala sam kičmu, imam i stomu (urološki kateter), ali čak ni takva nemam prava na pomoć. Mi čak ni u invalide ne spadamo“, kaže Marija, kroz suze dodajući:
„Mi smo, jednostavno, otpad ove zemlje postali.“
