Radioaktivni otpad koji su sve bivše jugoslovenske republike proizvodile od 60-tih godina prošlog veka do raspada zemlje, uskladišten je u hangarima Instituta ‘‘Vinča‘‘. Ovaj opasan otpad nalazi se na samo 12 kilometara od Beograda i predstavlja potencijalnu ‘‘bombu‘‘. Stručnjaci za nuklearne nauke odavno upozoravaju da radioaktivnom otpadu nije tu mesto, a nadležne institucije odugovlače sa njegovim premeštanjem u savremeni hangar, koji je izgrađen još 2009. godine.
Kompletnim radioaktivnim otpadom uskladištenim nadomak Beograda, upravlja Javno preduzeće ‘‘Nuklearni objekti Srbije‘‘, koje u svom sastavu ima tri hangara, označena upravo brojevima prema redosledu izgradnje (H1, H2, H3).
Hangari H1 i H2, odavno su već napunjeni otpadom sa radioaktivnim elementima i u njih se više ništa ne odlaže od 2012. godine, kažu za Nova.rs u JP ‘‘Nuklearni obekti‘‘, ali takođe saznajemo i da još ništa nije konkretno urađeno po pitanju trajnog odlaganja tog otpada.
Tako je na periferiji Beograda uskladišten otpad iz medicinskih ustanova, industrije i ‘‘Vinče‘‘, koji u sebi sadrži radioaktivne elemente poput cezijuma, kobalta, iridijuma, selena, a u manjim količinama deponovan je i otpad sa elementima uranijuma.
Stručnjaci upozoravaju da su metalna burad u hangarima 1 i 2, tokom perioda od više decenija, korodirala i da sada postoji veliki rizik da njihov sadržaj ‘‘iscuri‘‘ u atmosferu.
Specjalista fizičkih nauka Duško Košutić i nekadašnji radnik Instituta ‘‘Vinča‘‘, ovu situaciju opisao je rečima da je nuklearni otpad ‘‘duh, kome ne smemo dozvoliti da izađe‘‘, jer ćemo ga, kako je rekao, u suprotnom, jako teško kontrolisati.
‘‘Ti burići nisu pripremljeni da u njima nešto može da se zadržava hiljadu godina. Sve je to pod kontrolom Nuklearnih objekata Srbije. Oni mere da li je došlo do nekog curenja, kakvo je izlaganje, ali niko ni od njih ne može da kaže, da li će sutra nešto zaista da izađe odatle u životnu sredinu“, upozorio je Košutić.
Prve kuće na 300 metara od skladišta
Na ova upozorenja, iz Nuklearnih objekata navode, ‘‘da je sve pod kontrolom‘‘ i da se u hangarima H1 i H2, inače konzerviranim objektima, više ne odlaže radioaktivni otpad, kao i da se na mesečnom nivou, rade redovna merenja ozračenosti.
Uveravaju i da su svi rezultati u granicama dozvoljenih vrednosti, te da građani nemaju razloga za zabrinutost.
‘‘Tu nema nikakvog tečnog otpada, pa da bi nešto moglo da iscuri. Sav radioaktivni otpad koji je uskladišten je u čvrstom stanju. Meranja pokazuju, da je zračenje u dozvoljenim granicama i da nema opasnosti za građane‘‘, ističe za Nova.rs Đorđe Lazarević, rukovodilac Odeljenja za dekomisiju nuklearnih postrojenja u preduzeću Nuklearni objekti Srbije.
Dodaje je i da je u toku postupak za dobijanje licence za dekomisiju starih hangara H1 i H2.
Dekomisija, zapravo znači kompletno popisivanje uskladištenog otpada, merenje njegovog zračenja, ponovno pakovanje i premeštanje u savremeni hangar H3, koji je izgrađen 2009. godine.
Lazarević objašnjava da je za ceo postupak izmeštanja otpada potrebno oko pet godina.
‘‘Mi smo uradli analaizu svih rizika premeštanja otpada u normalnim okolnostima, kao i u akcidentnim situacijama, odnosno ukoliko bi prilikom izmeštanja došlo do požara ili oštećenja nekih elemenata. Regulatorno telo sada ima zakonski rok od šest meseci da pregleda našu dokumenaciju i odobri licencu.
To znači, da je za oba skladišta potrebno godinu dana za pregled dokumentacije i po svakom skladištu još oko dve godine da se sve izmesti u bezbedan objekat, odnosno hangar H3‘‘ rekao je on.
Zarad smirivanja javnosti, naš sagovornik je podvukao, da su rezultati procene rizika pokazali da ne postoji opasnost od prekomernog zračenja, kako kaže, čak ni u slučaju većeg požara u hangarima.
‘‘Naš kompleks nalazi se na 360 metara od prvih kuća. Procenjivali smo, koje bi doze bile opasne po stanovnika na udaljenosti od 300 metara u slučaju većih požara. Rezultati su pokazali da su te projektovane doze daleko ispod graničnih vrednosti dozvoljenih za pojedinca i stanovništvo koje mogu da prime u godinu dana‘‘, naveo je on.
Izgradnja trajnog odlagališta podelila struku na ‘‘za‘‘ i ‘‘protiv‘‘
Stručnjaci za nuklearne nauke sve glasnije ukazuju na potrebu da se u Srbiji izgradi trajno odlagalište radioaktivnog otpada po svim standardima, a u tome prednjači nekadašnji direktor ‘‘Vinče‘‘ Ilija Plećaš.
On se ovim problemom bavio i u knjizi ‘‘Radioaktivni otpad u Srbiji, kako i gde sa njim‘‘ i decidirano zastupa stav, da nam je potrebno trajno odlagalište.
‘‘Kompletna obrada radioaktivnog otpada sastoji se od prikupljanja, obrade i konačnog deponovanja. Odlaganje u savremeni hangar H3 ne sme da bude trajno rešenje. Ovakav otpad mora da ode dalje od grada, kao u svim zemljama sveta na konačno odlaganje i da 200, 300, 400 godina bude bezbedno. Posle toga, to zračenje više nije opasno i ta teritorija može da se koristi‘‘, izjavio je Plećaš za medije.
S druge strane, Đorđe Lazarević iz Nuklearnih objekata, kaže, da Srbiji za sada nije potrebno trajno odlagalište, jer mi, kako je rekao, nismo ‘‘nuklearna zemlja‘‘, odnosno nemamo nuklearnu elektranu.
‘‘Ukoliko se jednog dana naša država opredeli za nuklearnu elektranu, tek tada ima smisla razmišljati o trajnom odlagalištu. Za sada nam nije potrebno“, zaključio je Lazarević.
Nedostaju nam stručnjaci za oblast nuklearne energije
Izgradnju trajnog odlagališta podržava i Slobodan Bubnjević, naučni novinar i diplomirani fizičar po obrazovanju.
Njegov stav je da je u našoj zemlji ‘‘dobrodošla svaka akcija‘‘ koja je u vezi sa rešavanjem radioaktivnog otpada, jer će to, kako je istakao, dovesti do novih stručnjaka.
‘‘Naš najveći problem je manjak eksperata u oblasti nuklearne energije. Svaka investicija koja dovodi do toga da se aktiviraju i otkriju nove ekpertize i novi ljudi, za nas je dobrodošla, jer će to generisati neka radna mesta i obuku novih ljudi‘‘, rekao je on za naš portal.
Bubnjević se osvrnuo i na aktuelno stanje radioaktivnog otpada u našoj zemlji i istakao da u sadašnjim okolnostima i kako kaže, radnjama koje su preduzete u protekle dve decenije, trenutno ne postoji ozbiljniji rizik od radioaktivnih incidenata, ni po ljude, ni po životnu sredinu.
Ipak, na kraju je podvukao i da bi, bez obzira na takvo stanje, bilo poželjno da se tekući problemi reše što pre.
BONUS VIDEO: Koliko su daleko Srbija i nuklearna energija?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar