Dr Miodrag Lazić bio je najvoljeniji i najhrabriji doktor, spašavao živote i na frontu: Ceo grad ga ispratio uz aplauze, na njegovoj sahrani odzvanjali su taktovi Marša na Drinu

Dr Miodrag Lazić bio je velikan srpske medicine, a kada pomislimo na njegov “odlazak” nemoguće je ne setiti se zvuka pesme "Marš na Drinu", čiji su taktovi odzvanjali na sahrani poznatog Nišlije, kojoj je, na razne načine, prisustvovalo hiljade građana. Uz taktove ove pesme, doktor Lazić je u oproštajnoj poruci ostavio u amanet, da ga isprate na poslednji počinak.

Međutim, u sred pandemije, protivepidemijskih mera i zabrane okupljanja, na dan sahrane, ceo Niš izašao je na prozore stanova i kuća kako bi mu odao poslednju počast. A dan kasnije, na Hram cara Konstantina i carice Jelene projektovana je fotografija sa njegovim likom, srpskom zastavom i natpisom „Večno zahvalne tvoje Nišlije“, uz zvuke koračnica.

Mural kao podsetnik

Dve nedelje nakon smrti doktora Lazića, mural sa njegovim likom osvanuo je na zidu jedne zgrade, nedaleko od Kliničkog centra Niš. Grupa mladih Nišlija rešila je tada da muralom na stambenoj zgradi, na uglu Sremske ulice i Bulevara dr Zorana Đinđića, oda počast doktoru koji je spasao živote hiljade ljudi sa juga Srbije i iz Republike Srpske, gde je kao dobrovoljac, u ratu devedesetih godina prošlog veka, proveo četiri godine, neustrašivo rizikujući svakoga dana sopstveni život.

Jedan od inicijatora izrade murala, student teologije Gavrilo Stanković, izjavio je tada da će „doktor Laza sve nas da nadživi. Mural s njegovim likom biće podsetnik za ljude koji skrenu sa pravog puta, da se na njega vrate“.

I dodao: “Svakoga ko prođe podsetiće šta znači biti čovek, Srbin, patriota, podsetiće kako treba voleti svoj narod i davati za njega mnogo više nego za svoju sopstvenu korist“.

Za doktora Lazića kažu da je bio jedan od najboljih srpskih hirurga, veliki humanista i patriota. Kolege pričaju da nije izlazio iz sale dok ne „oživi“ pacijenta.

Čak ni kada je imao 65 godina i ispunjavao uslove za penziju, nije odustao od svog poziva – velikog čoveka i besprekornog hirurga. Nastavio je da se bori za živote pacijenata u grotlu pandemije, novog i tada potpuno nepoznatog virusa kovid-19. U pismu koje je ostavio iza sebe, naveo je da nije želeo da se povuče, uprkos riziku koji su nosile njegove godine i zdravstveno stanje, čime je zauzeo posebno mesto u srcima svojih pacijenata i sugrađana, Nišlija, ali i svih građana Srbije i regiona.

Orden Svetog Save

Voljeni doktor Miodrag Lazić, rođen je u Zemunu, 31. maja 1955. godine. Bio je srpski primarijus, hirurg i književnik. Bio je ratni hirurg, dobrovoljac u Republici Srpskoj Кrajini (od juna 1991. do jula 1992.) i Republici Srpskoj (od septembra 1992. do februara 1996.), za šta ga je Patrijarh srpski Pavle odlikovao ordenom Svetog Save.

U ovom periodu napisao je autobiografsko delo „Dnevnik ratnog hirurga“ (Кnin 1991. — Srpsko Sarajevo 1995.). Njegov otac bio je oficir JNA, koji je tokom službe dobio je prekomandu za Niš, gde je dr Lazić završio gimnaziju i Medicinski fakultet. Hirurgiju je specijalizovao na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu u svojoj tridesetoj godini.

Nakon specijalizacije, godinu dana radio je u Vojnoj bolnici u Nišu, a potom se zaposlio na Hirurškoj klinici Univerzitetskog kliničkog centra Niš. U periodu od 1991. do 1996. radio je kao ratni hirurg dobrovoljac.

Kao hirurg učestvovao je u proboju koridora u junu 1992. godine i radio je u ratnoj bolnici „Koran“ na Palama. Jedan je od osnivača ratne bolnice „Žica“ u Blažuju, na prvoj liniji fronta kod Sarajeva, gde je tokom 40 meseci, kao jedini hirurg na području tadašnjeg Srpskog Sarajeva, obavio više od 3.500 operacija.

Nakon Lazićeve smrti, poznati režiser Dragan Elčić, reditelj brojnih dokumentarnih filmova, televizijskih emisija i serija, snimio je dugometražni film o legendarnom doktoru Miodragu Laziću, sa radnim naslovom “Srce na dlanu”.

Oproštajna poruka

Kako je napisao u svojoj oproštajnoj poruci, uprkos svojim godinama i bolestima, dr Lazić nije želeo da se skloni sa “prve linije borbe”, ni te 2020. godine na početku sukoba sa smrtonosnim virusom. Ostao je sa svojim medicinskim osobljem i radio ono što najbolje zna, spašavao ljudske živote.

Žrtvovao je sebe da bi drugi imali priliku da žive. Kao jedinu stvar koju je tražio, bilo je da ga sa ovog sveta isprate pesmom „Marš na Drinu“. Iste večeri, kada je objavljeno da je preminuo, širom Srbije i Republike Srpske orila se upravo ova pesma, njemu u čast.

***

BONUS VIDEO: Zašto je stala kardiohirurgija u Nišu?