74
Kada sam se iz nesvesti probudio na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), mislio sam da je to moj kraj, jer stigao sam na – gubilište. Međutim, lekari, sestre i kompletno osoblje, narednih dana pružili su mi drugu šansu za život, a njihova briga, posvećenost i požrtvovanje, potpuno su promenili moje mišljenje o ovoj ustanovi. Iako je očigledan ogroman nedostatak medicinara na tako mnogo obolelih, lekari bar na Klinici za kardiologiju, prevazilaze sve muke i loše uslove rada, jer cilj im je samo jedan – da spasu pacijenta, priča za Nova.rs Miodrag Ivanišević (67), informatičar iz Beograda, do nedavno pacijent ove bolnice.
Pročitajte još:
74
3
29
23
Zbog naglog pogoršanja srčane bolesti sa kojom se Miodrag već dugo bori, u polusvesnom stanju poslednjeg dana avgusta, probudio se na VMA.
“Mnogo sam loših vesti čuo i pročitao o toj bolnici i moje mišljenje o radu ove ustanove bilo je katastrofalno, a opet sam tamo završio kao hitan slučaj i to na Klinici za kardiologiju. To je bio ujedno i moj prvi susret sa VMA, a iskustvo je iz temelja promenilo moje mišljenje i stav o pomenutoj Klinici, samo zahvaljujući radu i odnosu zaposlenih prema pacijentima. To su ljudi, koji su, uprkos lošim uslovima rada i stalnoj borbi sa deficitom osoblja, predani svom poslu i odgovorni prema pacijentima. Veliki stručnjaci i entuzijasti, ljudi koji vraćaju veru i nadu”, priča Miodrag, kako izgleda “lepša strana VMA”.
On je naime od juna meseca bio na listi čekanja za ugradnju pejsmejkera, koja mu je bila zakazana za 5. septembar ove godine u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije (UKCS), ali njegova bolest nije mogla toliko da čeka.
“Nakon što mi se stanje drastično pogoršalo 31. avgusta, kolima Hitne pomoći, u gotovo nesvesnom stanju, prevezen sam, u pratnji lekara, na Odeljenje hitne pomoći VMA. Nakon ukazane pomoći, nekoliko minuta kasnije, u polusvesnom stanju prebačen sam na intezivno odeljenje Klinike za kardiologiju. Kada sam se potpuno osvestio, shvatio sam da sam priključen na više aparata. Razmišljao sam o svim onim lošim iskustvima ljudi sa VMA, o svemu što sam čuo i pročitao, pa sam samo pomislio – kako se nađoh ovde? Da li je ovo moj kraj?”, seća se Miodrag.
Na sreću, nije tako bilo.
“Već prvi kontakt sa doktorkom Gordanom Milić me je ohrabrio i nagovestio nešto sasvim drugačije. Ljubazno mi je objasnila moje stanje i dalje potencijalne korake koji će zavisiti od rezultata dijagnostike, a vedrina sa kojom se pojavljivala svako jutro, prosto me je opuštala, toliko da zaboravim da sam u bolnici. Iz nje izvire profesionalizam i ljubav prema poslu. Kao i njen nadređeni, načelnik odeljenja, doc. dr Predrag Đurić, čija mirnoća i staloženost kao da su deo naših terapija. On mi je 9. septembra ugradio pejsmejker, a odnosom i razgovorom, me je toliko smirio, da sam imao osećaj da mi ni anestezija ne treba”, priča naš sagovornik.
Nažalost, koliko god da su posvećeni poslu i brizi o obolelima, medicinari na VMA svaki dan vode tešku borbu na više frontova.
“Vidite u kakvim uslovima radimo! Skoro deset godina ne možemo nikoga da pošaljemo na specijalizaciju, ne znam odakle motivacija svima nama da ovde i dalje ostajemo”, rekao mi je jedan od lekara, nakon što sam ceo tim pohvalio i zahvalio im se posle ugradnje pejsmejkera.
Noći su ipak najteže.
“Na Odeljenju je tokom noći dežurna samo jedna sestra i to je jezivo. Pacijenata je mnogo, svi kukaju, plaču, mole, preklinju je da dođe. Bio sam impresioniran sa koliko predanosti i energije dežurna sestra celu noć juri od jednog do drugog pacijenta. Daje lekove, prinosi vodu, presvlači.
To je nadljudska snaga i strpljenje. Onda moli koleginicu sa drugog odeljenja da joj pomogne, jer ne stiže sve da ih presvuče. Svedok sam da je jednog povređenog pilota presvukla čak 11 puta u toku jedne noći. Nisam spavao do zore i samo sam se pitao kako joj uspeva. To što niko ne pomaže zdravstvenim radnicima i ne olakšava im uslove rada, je zločin, a oni nam spašavaju živote”, revoltirano priča Miodrag.
Tokom dana, sestara je više, ističe on, rade po smenama, a na svaki alarm aparata se pojavljuju, intervenišu i po potrebi obaveštavaju dežurnog lekara.
“Od snimanja EKG-om, vađenja krvi, previjanja, infuzije, transfuzije, presvlačenja, hranjenja posle operacije… I da, to im je posao, reći će mnogi, ali kada to neko radi uz osmeh, podnoseći istovremeno neprimerene uvrede, čemu sam svedočio, osetite koliko im je do svih nas stalo”.
Na VMA stigao je sa predubeđenjem nepoverenja i straha, a izašao sa
sasvim suprotnim stavom.
“Oduševljen sam profesionalnošću i pre svega ljudskim odnosom zaposlenih prema pacijentima. Kod nas se u narodu kaže, da je ‘kuća takva kakav je domaćin’. U ovom slučaju to je načelnik Klinike za kardiologiju doc. dr Zoran Jović, kome i ovim putem želim da se zahvalim. Ipak, duboko žalim zbog uslova u kojima rade lekari i sestre i malih šansi da će im ikada biti bolje. Ti ljudi poštuju zakletvu i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu pacijentu. Rade u zaista teškim okolnostima, sa uočljivo minimalnim brojem kadra, a trude se da pacijenti to što manje osete. Hvala im na tome! A oni koji treba da im obezbede uslove za rad, neka se pobrinu za to što pre! U suprotnom će svi pobeći. VMA će ostati prazna, a nas neće imati ko da leči i spasi nas”, zaključuje Miodrag, koji je sa VMA otpušten 12. septembra, a kako naglašava, jedna od sestara ispratila ga je, ruku pod ruku, do samog izlaza sa Klinike.
BONUS VIDEO