0
Na prosvetne radnike se gleda s poštovanjem, njihov autoritet je neprikosnoven, svako dete mora da se osposobi za rešavanje problema, nema one "Vadite dva lista, sledi pismena vežba" rečenice, nema debelih knjiga i udžbenika od po 200 strana, svaki nastavnik pored završenog fakulteta za odabrani predmet, mora da završi i fakultet na kom uči kako da postane nastavnik, TikTok je zabranjen u svim školama... Ovako funkcionišu škole u Kanadi, a u odnosu na Srbiju, ova priča kao da je sa druge planete. Profesorka engleskog jezika Bojana Arsić Mitrović (41) koja je, posle 11 godina rada u prestižnoj Prvoj beogradskoj gimnaziji, otišla u Ontario i tamo već godinu dana radi u srednjoj školi, za Nova.rs ukazuje na krucijalne stvari zbog kojih su kanadske škole među najboljima na svetu.
Bojana je radeći u Prvoj beogradskoj gimnaziji imala priliku da nauči mnogo o našem sistemu obrazovanja, ali i da učestvuje u njegovom unapređenju kroz razne međunarodne projekte, sa posebnim akcentom na inkluziji. Njeno iskustvo tokom tih jedanaest godina je, kako navodi, bilo sjajno. Ističe da sistem u Srbiji i nije toliko loš koliko se u javnosti predstavlja, ali da su potrebne određene promene.
„Da su plate u prosveti u rangu plata u IT sektoru, na prosvetne radnike bi se gledalo sa poštovanjem. Trebalo bi da budemo svesni da je u korenu svega novac i da bez materijalnih sredstava Srbija ne može da obezbedi ni sav potreban materijal u svim školama, ni adekvatne plate profesorima, ni dovoljan broj nastavnog osoblja, kako bi se smanjile grupe i odeljenja, a rad bio efikasniji. Sve potiče od toga, pa i autoritet samih nastavnika. Da su plate u prosveti u rangu plata u IT sektoru, na prosvetne radnike bi se gledalo sa poštovanjem, kao što se to čini ovde u inostranstvu, i mnogo više mladih ljudi bi se opredelilo za ovu profesiju, kao što je to u razvijenim zemljama slučaj. Samim tim bi i autoritet nastavnika bio veći, te bi se izbegli mnogi disciplinski problemi koji prositiču iz nedovoljnog autoriteta, ne nastavnika kao pojedinaca, već same profesije. Pojedinci sada ne mogu mnogo da učine, sem da nađu sopstveni način kako da se izbore sa problematičnim učenicima, jer je sama profesija devalvirana“, smatra naša sagovornica.
Iako je u Beogradu u potpunosti bila ispunjena, Bojana je ipak pružila podršku suprugu i zbog njegovog posla, spakovala je kofere i preselila se u kanadsku provinciju Ontario.
„Nisam bila preterano oduševljena tom odlukom. Volim svoju zemlju i boravak u inostranstvu u mojoj glavi je još uvek samo privremen, iako sam tu već šest godina i imam dvojno državljanstvo. Mislila sam da će za mene biti teško da nađem posao u struci jer predavati engleski jezik u zemlji u kojoj je engleski jezik maternji predstavlja izazov sam po sebi. Naših intelektualaca koji su došli poslednjih godina i inače ima vrlo malo, jer su svima potrebne dodatne kvalifikacije i kanadsko iskustvo, a zašto bi neko završavao kompletnu školu ponovo sa 40 godina, ako već u Srbiji ima relativno dobar posao. Naši pravnici i lekari ovde ne mogu ništa da rade sa svojim diplomama jer im nisu priznate. Mogu jedino da upišu fakultet iz početka, a ne znam da li bi im se to isplatilo. Ovde dolaze uglavnom ljudi koji imaju neki zanat u rukama, ili znaju da rade administrativne poslove, koji su uvek potrebni, pod uslovom da dobro govore engleski jezik“.
Kada je dobila posao u školskoj upravi u Ontariju, Bojana je bila zapanjena kako tamo funkcioniše prosvetni sistem.
„Prosvetni sistem u Kanadi zasniva se na potebama i obrazovanju pojedinca i od toga sve kreće. Nije akcenat na tome da što veći broj dece zna od svega po malo, već na tome da se svako dete iz grupe osposobi da reši konkretan problem. To se postiže tako što je obimno gradivo smanjeno na kraće nastavne jedinice, koje se obrađuju do detalja, sa posebnim akcentom na praktičnom radu. Apsolutno svaki zadatak iz svakog predmeta ima jasnu praktičnu primenu. Matematika se ne radi da bi se pisali i rešavali apstraktni zadaci iz vežbanke, već se zada konkretan projekat, koji se često radi grupno, zbog promovisanja timskog rada, sa ciljem da se nešto izgradi, konstruiše ili dizajnira, poput police iz Ikee, kuće ili zgrade“.
Pročitajte još:
Čak i deca u prvom razredu uče kroz praktičan rad, pa tako rade matematiku kroz konkretan rad sa novčićima ili gledajući u prilagođen meni ili cenovnik iz restorana.
„Za sve se traži praktična primena. Poezija se čita tako da se pesma razume i pretoči u drugo umetničko delo, recimo sliku, koju dete samo naslika, a kasnije objasni vezu između pesme i slike. Ne ide se toliko u širinu, koliko se ide u dubinu u obradi svake nastavne jedinice, jer obrazovanje za cilj ima da svaki pojedinac zna odlično da obavlja jedan konkretan posao. Od njega se ne traži da bude po malo i električar i vodoinstalater, već samo jedno od ta dva, ali da to zna da radi odlično. Da bi se to postiglo, od malih nogu se deca uče da se usmere na jedan konkretan problem i sagledaju ga sa svih strana dok ga ne reše“.
Najveća prednost kanadskog prosvetnog sistemau je ta što đaci nemaju „debele udžbenike od po 200 strana“.
„Ovde deca nisu opterećena udžbenicima i brojem lekcija. Sav material je ili na papirima, ili u digitalnoj verziji u okviru sajta školske uprave kojoj pripadaju. Kada se detetu da knjiga od 150 strana na početku školske godine, i kada zna da će to sve morati da nauči, automatski se stvara odbojnost. A kada se donose kraće lekcije od par strana svakoga časa, sa konkretnim zadatkom na koji se dete fokusira, rezultat je mnogo bolji i odbojnosti nema. To jeste teže za nastavnike, jer stalno moraju da pripremaju materijal, čak i ako su vodili isti kurs prethodne godine, jer uvek ima nešto novo i aktuelnije, ali je mnogo bolje za potrebe deteta, jer se ne drže strogo udžbenika, već imaju slobodu da neke stvari menjaju i prilagođavaju tokom samog kursa. Ta procena potreba grupe je konstantna i traje tokom čitave godine, naravno, u skladu sa ishodima iz važećeg plana i programa te provincije“.
Prema njenim rečima, ljudi često misle da čim dete nema udžbenik i pet zadatih lekcija da nauči za sutra, onda se tu ništa ne uči.
„A u stvari, uči se, ali na drugačiji način, kroz projekte, istraživački rad, prezentacije, dizajniranje medijskih proizvoda“, navodi Bojana.
Takođe je važno voditi računa o tome u koju se školu upisuje dete, kaže Bojana objašnjavajući da nisu sve škole iste.
„Ovde su razlike između, uslovno rečeno, ‘boljih’ i ‘lošijih’ krajeva, mnogo izraženije nego u Srbiji, a to se odnosi i na škole. Takođe, postoje lakši i teži kursevi u okviru jednog predmeta. Engleski jezik, osnovni kurs, mnogo je lakši od kursa engleskog koji obuhvata pripremu za fakultet i kreativno pisanje. Dete koje neće ići na fakultet, već samo na koledž, biraće lakši kurs, dok će dete koje se sprema za univrezitet, birati ovaj zahtevniji. U tome i jeste suština – svako ima pravo izbora i radi i postiže onoliko koliko je njegov lični maksimum i koliko on sam želi, a ne onoliko koliko mu neko drugi nameće“.
Što se tiče problematičnih učenika, naša sagovornica kaže da je u Kanadi rad sa njima na mnogo višem nivou nego u Srbiji. Isto je i sa decom sa posebnim potrebama.
„Deca koja su sklona problematičnom ponašanju zavedena su u knjizi evidencije koja se nalazi u svakoj učionici i nastavnici moraju sa njom da budu upoznati kako bi znali kako da reaguju na određeno ponašanje deteta. Postoje instrukcije koje se prate kako bi se izbegla konfrontacija i smirila tenzija. Instrukcije su date od strane stručnog osoblja, koje se samo time bavi i pomaže nastavniku da zna kako da se ophodi prema kom detetu i kako da izbegne eventualne problematične situacije. Nije na detetu da se prilagođava nastavniku i njegovoj ličnosti (profesor Petar Petrović je takav i takav, kod njega mora to i to), već je pre na nastavniku da se prilagodi učenicima, u skladu sa njihovim potrebama. A taj trud i zalaganje su naravno i adekvatno plaćeni“.
Posebno bi istakla inkluziju i rad sa decom sa posebnim potrebama. Nestvarno je kako u Kanadi to funkcioniše.
„U osnovnim školama deca sa posebnim potrebama pohađaju redovnu nastavu, s tim što pored sebe imaju svog asistenta tokom celoga dana, dok su u srednjim školama lični asistenti potrebni samo za neverbalnu decu i decu sa određenim sindromima, zbog kojih im je potrebna stalna pratnja i kontrola. U nekim školama, njihovi asistenti nose posebnu opremu, postavljenu iznutra i otpornu na udarce, kao i zaštitne kacige na glavi, ispod kačketa ili kape. Sa njima se radi na tačno određen način i poštuje se njihova rutina. Ako je dete funkcionalno u meri da može da piše, čita, razumljivo govori i obavlja jednostavan račun, čak i ako je u okviru autističnog spektruma, biće raspoređeno u odeljenje sa sličnom decom, i za njih će postojati poseban program. Imaće jednog nastavnika i najmanje jednog asistenta, zavisno od veličine grupe. Naravno, tokom dana, oni će se susretati sa ostalom decom iz škole u kafeteriji, na hodnicima ili u sali za fizičko, te je ovo primer parcijalne inkluzije, tj. specijalnog odeljenja u okviru regularne škole“.
Odnos između učenika i nastavnika je u Kanadi pretežno prijateljski, kaže naša sagovornica. Tamo je, zapravo, retkost videti strogog nastavnika jer skoro da ih i nema.
„Svi su sa osmehom, svi prilaze deci ne bi li ponudili pomoć, otvorili vrata, potražili nešto što su zagubili i slično. Učenici uzvraćaju istom merom. Ako vas znaju, obavezno će vam se javiti na hodniku, ponuditi pomoć ako vam je potrebna, uputiti na određenu učionicu ako ste novi nastavnik… Ljubaznost se ovde podrazumeva u svim sferama života, pa tako i u školi. Negativni i mrzovoljni ljudi otpadaju već na intervjuu za ovaj posao, bez obzira na nivo obrazovanja. Vi možete biti izuzetno stručni u svojoj profesiji, recimo fizici ili hemiji, ali ako nemate sposobnosti za rad sa ljudima, ne možete biti nastavnik u ovom sistemu. Nastavnik ne sme da iznosi svoje lične stavove, koji bi mogli bilo koga da uvrede. Ne sme da zahteva da se deca oblače ovako ili onako. Ne sme da bilo koga vređa, makar to bilo i kroz šalu, mora da bude objektivan i isti prema svima. Bilo kakve neumesne šale na račun nečijeg izgleda, radnih navika, stila oblačenja, ili bilo čega drugog su apsolutno nedopustive. Nastavnik mora da bude ozbiljan, prijatan, predusretljiv, iskreno zainteresovan za dobrobit deteta, i dužan je da poštuje i dete od 7 godina sa istom ozbiljnošću kao i odraslu osobu ili kolegu“.
Iako je odnos učenika i nastavnika prijateljski, autoritet nastavnika je u većini škola u Kanadi neprikosnoven, tvrdi profesorka engleskog jezika.
„Deca su uglavnom vrlo disciplinovana i ne pada im na pamet da remete dan i sebi i drugima nekim ispadima u ponašanju. Svako gleda da odradi ono zbog čega je tu i da ide kući. Vaše je da predajete i ispitujete, njihovo je da uče i prezentuju, i to se podrazumeva. Ako toga dana neko nije raspoložen za rad, reći će vam to, i od vas se očekuje da razumete situaciju i da ga ne pritiskate. Dete će raditi nešto svoje na tabletu, neće remetiti čas, a vi sa ostalim učenicima nastavite rad prema planu. Roditelji se ne mešaju u posao nastavnika u onoj meri u kojoj to čine u Srbiji. Ako postoji neki problem, za njegovo rešavanje zadužen je detetov školski savetnik, koji posreduje između roditelja i nastavnika“.
Dok se u Srbiji neretko desi da učiteljica prvog razreda prvog dana ode kući na kraju nastave i ostavi dete da samo čeka roditelje na parkingu škole, tako nešto je u Ontariju nedopostivo i nosi sa sobom ozbiljne posledice po takvog učitelja.
„Nastavnička dežurstva u osnovnim školama su apsolutno obavezna tokom čitavog dana i učitelj ne sme da ode kući dok poslednje dete nije bezbedno smešteno u školski autobus ili predato roditelju koji je naveden kao osoba koja preuzima dete posle časova“.
Bojana je već godinu dana ‘supply teacher’ odnosno nastavnik na zameni i to je, kako nam objašnjava, u Kanadi posebno zanimanje.
„Da bi se dobio status stalnog nastavnika, potrebno je da prođete kroz procedure dobijanja njihove licence, kroz šta ja trenutno prolazim. To može da traje i do par godina, a za to vreme vi možete da pokrivate nastavnike koji su odsutni u svim školama koje pripadaju školskoj upravi za koju radite. Ovde vas ne zapošljava konkretna škola, već školska uprava, a posao dobijate tamo gde se otvori potreba za vašim predmetima. Potreba za zamenskim nastavnicima je velika jer se ovde časovi ne gube. Deca i nastavnici su u školi od 8 do 3 i ne puštaju se ranije jer nemaju poslednja dva časa. To se ne dešava. Ako je nastavnik opravdano odsutan, on mora to da javi školi na vreme, kako bi mu se u što kraćem roku našla adekvatna zamena. Takođe, mora da pošalje svoj plan za taj dan zamenskom nastavniku, ili da ga ostavi na stolu u učionici. To je obavezno i to se podrazumeva. Ja trenutno menjam nastavnicu engleskog jezika u jednoj od srednjih škola u kojima najčešće radim. S obzirom da imam priliku da posećujem više škola, moja zapažanja su utoliko objektivnija“.
Za kraj razgovora, profesorka Bojana ističe da redovno čita srpske portale i prati društvene mreže, te da je i više nego iznenađena učestalim nasiljem u srpskim školama, a o kom se piše prethodnih meseci.
„Sada ću zvučati kao moja baka, ali toga u moje vreme nije bilo. Ne znam da li je to do same škole, jer u školi u kojoj sam ja radila ne, pamtim da je bilo nekih velikih skandala i slučajeva nasilja, ili su se stvari promenile u celoj zemlji, pod uticajem društvenih mreža, pre svega TikToka. Ta društvena mreža je ovde zabranjena u svim školama uprave kojoj pripadam, a ne može se koristiti čak ni sa ličnog uređaja ako se koristi školski wi-fi. Mislim da bi takve zabrane trebalo uvesti i u Srbiji. S druge strane, ne možemo uvek kriviti samo ni decu i roditelje, jer ni svi nastavnici nisu podobni za rad sa mladima. Ovde se posle završenih studija obavezno upisuje ‘Teachers College’, ako se planira nastavnički posao. Bez završenog dvogodišnjeg koledža nakon osnovnih studija, mastera, ili čega god što ste završili iz predmeta koji predajate, ne možete biti nastavnik. Na fakultetu učite o svom predmetu, a na nastavničkom koledžu učite o tome kako da budete nastavnik. Zapitajmo se koliko naših nastavnika u Srbiji zaista poznaje metodiku, psihologiju i pedagogiju? Ispit za licencu u Srbiji je samo jedan ispit i nije dovoljan da se bude odličan u ovom poslu. Zato imamo mnogo stručnih ljudi, stručnih u svojim predmetima, ali prosečnih i nedovoljno dobrih u komunikaciji sa učenicima, što je mnogo kompleksnija veština od poznavanja određene materije. Mislim da je to jedan od glavnih problema našeg školstva u Srbiji“.
Ističe da je nasilje deteta prema drugom detetu – stvar porodice iz koje dete potiče, opšte kulture i vaspitanja.
„Ovde su u svim školama izlepljeni plakati koji promovišu inkluziju, poštovanje jednih prema drugima, prihvatanje različitosti svake vrste. U jednom odeljenju ovde imate i decu koja nose hidžab i pokrivena su od glave do pete, kao i decu koja idu golog stomaka, kose obojene u 5 boja i transrodna su. Ono što je svima zajedničko je da se međusobno poštuju i da, ako se ne simpatišu, neće ulaziti ni u sukobe, jer čitava zemlja počiva na prihvatanju različitosti i devizi “Live and let live.” Svako će imati svoj uži krug prijatelja, i ostali van tog kruga ga previse ne zanimaju. Deca sa posbenim potrebama prolaze hodnicima bez bojazni da će neko da ih povredi ili ugrozi na bilo koji način. Takva je kultura ponašanja i to se usvaja od pelena. Unutrašnje, a ne pojavno je ovde u fokusu, i suština, a ne forma. Izgled i odevanje su potpuno nebitni, važno je ko ste vi iznutra, šta govorite i kako se ophodite prema drugima, bilo da ste učenik, nastavnik ili roditelj“, poručuje profesorka Bojana.
BONUS VIDEO: Odgovor profesorke iz Trstenika na pitanje novinara govori kakvo je stanje prosvete u Srbiji
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
