3
Advokat Luka Jovanović, direktor programa i komunikacija FBD, napisao je tekst o prikupljanju podataka o NVO i novinarima koji je od banaka zatražila Uprava za sprečavanje pranja novca. Njegov tekst prenosimo u celosti.
Prolazi i nedelja dana da je u javnost „procureo“ odmah „čuveni dopis“ Uprave za sprečavanje pranja novca poslovnim bankama kojim se od njih traži dostavljanje podataka o finansijskim transakcijama više desetina nevladinih organizacija i istaknutih pojedinaca.
Do sada se diskusija o tome pretežno vodila oko pasivnih subjekata ove radnje – organizacija i pojedinaca koji su bili metom Uprave za sprečavanje pranja novca i Ministarstva finansija.
Međutim, krajnje je vreme da se, legitimno, postavi pitanje o akterima te radnje, naime o mogućoj odgovornosti, političkoj i krivičnoj, odgovornih lica u pomenutim državnim institucijama – konkretno u samoj Upravi, a potencijalno i u Ministarstvu finansija.
U krivično-pravnom smislu, čini se da već ima sasvim dovoljno osnova za iniciranje krivičnog postupka zbog izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja (čl. 359 KZ), s tim što je moguće da su se ostvarila i bića krivičnih dela nesavesnog rada u službi, trgovine uticajem, primanje/davanje mita, kao i odavanje službene tajne, ali o njima se može argumentovano pričati tek nakon sprovedene istrage.
Podsetimo: Krivično delo zloupotrebe službenog položaja postoji onda kada službeno lice iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese štetu ili teže povredi prava drugog.
Jasno je da bi izvršilac krivičnog dela, u ovom konkretnom slučaju, bilo odgovorno lice pri Upravi za sprečavanje pranja novca. Ono čemu bi trebalo posvetiti više pažnje jest pitanje prekoračenja službenih ovlašćenja odgovornog subjekta. U konkretnom slučaju, Uprava je podatke o finansijskim transakcijama tražila na osnovu čl. 73 Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
Od ključnog značaja za legalnost ovog zahteva je navođenje osnova sumnje na osnovu kojih se predmetni podatci traže.
U praksi postoji lista indikatora za prepoznavanje lica i transakcija za koje postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma. Međutim, tokom dosadašnjeg izveštavanja o ovom slučaju, ovaj osnov sumnje nikada nije bio naveden, a još manje bilo kakav osnov sumnje koji bi opravdao traženje te vrste podataka, pogotovo o tako šarenolikom krugu organizacija i pojedinaca koji bi se mogao obuhvatiti jednim zahtevom.
Konkretno, moguće je da više tih indikatora mogu da se odnose na pojedine organizacije ili pojedince, neki mogu da se odnose na više njih ali je nepojmljivo da se jedan te isti može odnositi na sve njih.
Ako je to tako, osim što to sam zahtev od strane Uprave čini protivzakonitim, nenavođenje osnova sumnje u ovom slučaju imalo bi i značajne procesno-pravne posledice!
U tom slučaju, bilo koji podaci do kojih bi Uprava došla na osnovu ovog dopisa ne bi mogli biti korišteni u krivičnom postupku protiv tih organizacija i pojedinaca, a na osnovu tih dokaza ne bi mogla biti izrečena osuđujuća presuda – budući da ona ne može biti zansovana na nezakonitim dokazima (čl. 16 stav 1 i čl. 84 ZKP).
Takvi dokazi se jedino mogu koristiti u postupku zbog prikupljanja takvih dokaza tj. protiv lica koje ih je pribavilo!
U pogledu nastupanja posledice dela, šteta (kako materijalna tako i nematerijalna) koju su organizacije i pojedinci već pretrpeli usled izveštavanja o ovoj temi je neupitna – njena visina može biti od značaja samo za odmeravanje kazne, ali ne i za utvrđivanje postojanja krivičnog dela. Kao što je isto tako nesporno da se sa ovakvim svojim postupanjem Uprava za sprečavanje pranja novca oglušila o pravo na zaštitu podataka o ličnosti propisano čl. 41 Ustava RS.
Nakon svega ovoga legitimno se može postaviti pitanje da li je odgovorno lice pri Upravi za sprečavanje pranja novca ovu radnju počinilo samoinicijativno ili na nagovor nekog trećeg lica (trgovina uticajem – čl. 366 KZ), kao i da li je on za izvršenje ove radnje primilo bilo kakvu materijalnu ili drugu korist (primanje/davanje mita – čl. 367 KZ i čl. 368 KZ).
Razume se da je odgovor na bilo koje od ovih pitanja nemoguć pre sprovedene istrage, dok su u kontekstu ispitivanja odgovornosti za zloupotrebu službenog položaja ova pitanja više nego osnovana i nepohodna za pravno valjan rasplet ove situacije.
Bez toga će, naime, ovakvi slučajevi biti sve češći, a borba za zaštitu ustavom garantovanih prava sve teža.
Na kraju čini se vrednim pomena i iznenađujuće razumevanje CEAS-a za ovakvo postupanje Uprave za sprečavanje pranja novca, naročito ako se uzme u obzir sve gore navedeno.
