Lompar: Pobunjeni studenti su vesnici buđenja opšte svesti u javnosti

Lompar je agenciji Beta kazao da su profesori dužni da štite pravo studenata na revolt, pobunu i blokadu, čak i ako se ne slažu s njihovim ciljevima.

„Nije nikakvo čudo što su studenti Beogradskog univerziteta i drugih srpskih univerziteta proglasili blokadu fakulteta. Šteta je što to nisu, ne ovi studenti, učinili ranije: Briselski sporazum, neustavno ponašanje predsednika Srbije (Aleksandar Vučić), sramotne odluke Ustavnog suda, helikopterske pogibije i pogibije na naplatnim rampama, javna batinjanja neistomišljenika, verbalne i medijske odmazde, ustoličena korupcija, Francusko-nemački plan… Zar nisu sve to prećutali i njihovi profesori“, rekao je Lompar.

Komentarišući odnos vlasti prema protestu studenata, Lompar je rekao da kada je dugo tinjajući revolt pronašao svoj izraz u akciji kakva je blokada, odjednom su se nosioci vlasti setili pravila: ima onih koji se ne slažu, nastaje veliki gubitak nastave, odakle novac da se to nadoknadi.

„Kao da do sada nije bilo ponekog ko se nije slagao, pa se vlast na to nije obazirala, kao da nije izgubljeno dve godine nastave zbog korone, pa je vlast uterivala ljude u kuće kao u torove, kao da novac nije potrošen višestruko više nego što je bilo potrebno da se renovira železnička stanica u Novom Sadu, čija nadstrešnica je, nedugo posle svečanog otvaranja, ubila petnaestoro ljudi. Trebalo je da se te smrti pojave u tako zastrašujućem vidu da bi se probudilo osećanje opšte svesti u javnosti: ne moj problem, niti tvoj problem, nego nešto što povezuje ljude u zajednicu“, ocenio je profesor.

Lompar je naglasio da su vesnici buđenja svesti u javnosti postali studenti.

„To je u našoj univerzitetskoj tradiciji. Od demonstracija za prava srpskog naroda, pre balkanskih ratova, preko međuratnih demonstracija, često ideološki motivisanih, do posleratnih demonstracija i onih kojima smo bili svedoci: 1992, 1996, 1998. Ako znamo kako su se građanski profesori između dva svetska rata ponašali kada je vlast gonila studente, kada su rektori davali ostavke, ako se setimo kako je kod podvožnjaka 1968. godine jedan profesor Filozofskog fakulteta dobio batine, u pokušaju da spreči batinjanje studenata, onda su pravila ponašanja jasna: profesori su dužni da štite pravo studenata na revolt, na pobunu, na blokadu“, istakao je Lompar.

Ako se ne slažu s njihovim ciljevima, dodao je, utoliko su više dužni da brane njihovo pravo na sopstvene ciljeve.

„Ako ih ciljevi iznevere, ako budu prevareni, niko im to nije učinio, možda ih je život nečemu poučio. Ali, ostaje pravo na pobunu: uvek“, ocenio je.

Lompar smatra da je vlast stvorila podlogu za političku izdaju ciljano spuštajući standarde javnog ponašanja i vređajući svakog neistomišljenika.

„Raslojavajući društvo u svakom pravcu, cepkajući svaki deo društva, kao što sada nastoji da podeli studente, pospešujući apsolutni sebičluk i pohlepu kao jedini vredan cilj, vlast je, uz snažnu pomoć zapadnih, američkih i ruskih činilaca, uzurpirala pravo da sve uništi. Takva vlast je u terminalnoj fazi, jer nema nijedne vrednosti na koju bi se mogla pozvati: ni nacionalne, ni demokratske, ni obrazovne, ni društvene, ni humane“, naglasio je profesor.

Na pitanje šta bi vlast trebalo da uradi kako bi se smanjile tenzije u društvu, Lompar je kazao da ono što bi bilo najbolje – sugurno se neće dogoditi.

„Najbolje bi bilo ako bi vlast krenula putem ispunjavanja razumnih zahteva koji se pred nju postavljaju: prepoznavanje krivaca za pad nadstrešnice i potonje ulično nasilje, formiranje prelazne vlade, uklanjanje medijskog monopola i organizovanje izbora u regularnim uslovima“, naveo je Lompar.

Prema njegovim rečima, buđenje opšte svesti, ispoljeno u studentskoj blokadi, moglo bi biti znak nastojanja da se brodolom društva ublaži, ako ne može da se izbegne.

„Da se ima odakle početi. To je najvažnije. Jer, kako je pisala Hana Arent, ‘ljudi nisu na svetu da umru nego da počnu’. U tom početku, u toj blokadi apsolutne sebičnosti koja izjeda i onog koji za njom poseže, leži studentsko pravo na pobunu. Ono je večno: kao i život“, istakao je profesor Lompar.