5
Pacijenti u Srbiji mesecima čekaju na dijagnoze, terapije, ali i operacije, dok ih lekari šetaju od jedne do druge ambulante i ustanove, a daju im često pogrešna mišljenja i time dovode živote u opasnost. Ljiljana Lazarević (56) iz Beograda, pet meseci je obilazila različite specijaliste, dobijala brojne upute, među njima i one za bolničko lečenje, ali je svaki put “ljubila vrata” i nailazila na odgovore “niste pacijent za nas” ili “rano Vam je za bolnicu”, sve dok nije našla vezu i samu sebe smestila u Urgentni centar Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS). Tu joj je dijagnostikovana ciroza i stavljena je hitno na listu čekanja za transplantaciju jetre.
Početkom novembra ove godine Ljiljana je otpuštena iz bolnice, a prethodnih šest meseci pokušavala je da objasni lekarima da je u bolovima, da joj je potrebna pomoć i hitno lečenje. Sve je, nažalost, bilo uzalud.
“Šetali su me gotovo pola godine od lekara do lekara jer niko nije znao šta mi je ili nisu imali volje, ni vremena, da se ozbiljnije sa mnom bave. Godinama imam problem sa štitnom žlezdom i pijem lekove, a pred leto ove godine mi se jako slošilo i danima sam jedva funkcionisala, što sam povezivala upravo sa štitnom. Otišla sam kod lekara u dom zdravlja i prvo dobila uput za hematologa, koji mi je na pregledu rekao da ‘nisam pacijent za njega’. Potom sam dobila novi uput, za gastroenterologiju, da bi mi i tamo rekli da ne mogu da mi pomognu i da moram da se vratim kod hematologa. Tako je počela moja agonija”, priča za Nova.rs vidno uznemirena Ljiljana, dok nam pokazuje silne papire i upute sa kojima je išla od šaltera do šaltera.
Tri puta je dobila uput za bolničko lečenje, ali svaki put su je vraćali kući.
“Odlazila sam sa uputom za hospitalizaciju, a u bolnici bi mi uradili nalaze i onda bi mi rekli da nisam još za ležanje, da je rano i vratili bi me kući. Vraćali su me iz Zemunske bolnice, sa Bežanijske kose, čak su mi i u Hitnoj pomoći jednom rekli da mi treba internista, kojeg oni nemaju. Kao da sam se obratila veterinarima, a ne lekarima, neverovatno!”.
U očaju, Ljiljana je počela da “traži vezu” za hospitalizaciju.
“Uspela sam posle dugo vremena da samu sebe, uz pomć veze, smestim u Urgentni centar UKCS, gde sam konačno dobila dijagnozu. Bilo je to u poslednjem trenutku, kako su mi kazali lekari. Primio me je divan doktor, profesor, gastroenterohepatolog, koji mi je mirnim tonom, ali vrlo ozbiljnim, saopštio crnu dijagnozu, da imam cirozu i da mi je hitno potrebna nova jetra. Objasnio mi je da sam predugo pila veliku dozu lekova za štitnu žlezdu, koju je prema svim očiglednim parametrima, trebalo odavno operisati. Prema njegovom mišljenju, lekovi su se nataložili na jetri, doslovno su se slivali u nju i prouzrokovali cirozu, zbog koje sad moram na transplantaciju”, na ivici suza ispričala nam je Ljiljana, koja napominje da je svih prethodnih godina pila dozu lekova prema receptu, koji joj je propisivao specijalista endokrinolog.
“Kako niko do sada nije uvideo da moja štitna mora da se operiše, da se izvadi. Kako je moguće da mi specijalista uporno daje da pijem lekove koji prouzrokuju kontraefekat i da ni drugi lekari ne mogu da ustanove šta mi je, a da me pritom ne primaju u bolnicu, sve dok nisam našla vezu. Da nisam završila u Urgentnom centru, ne smem ni da mislim šta sa mnom bilo. Gore od ovoga, čini mi se, ne može”, naglašava naša sagovornica, koja sada čeka novi organ.
Nažalost, Ljiljana nije jedina, u Srbiji je hiljade ljudi kod kojih se, što zbog nedostatka prevencije, ali i pomenutog “šetanja” po lekarima, kasno dobija ozbiljna dijagnoza. Pacijente u našoj zemlji, međutim, neretko, čak i iz bolnica, otpuštaju pre vremena bez jasne dijagnoze, sa obrazloženjem da im je za hitne slučajeve neophodan krevet.
Pročitajte još:
5
19
0
13
“Čekanje na pravu dijagnozu u Srbiji završi se preranom smrću, jer ukoliko oboleli nema novca za privatno lečenje, ni vezu u državnoj bolnici, dijagnostika će trajati minimum sedam meseci, što je i više nego dovoljno da smrtonosna bolest uzme maha. Ako je onkološka, onda brzo metastazira i ubije”, kaže za Nova.rs Predrag Slijepčević, osnivač i predsednik udruženja “Leuka”.
On naglašava da je dijagnostika u Beogradu, u odnosu na svetske standarde prespora, a da je opet 10 puta brža nego u bilo kom drugom mestu u našoj zemlji.
“Možete samo da zamislite kako je onda u unutrašnjosti. Zato svi dolaze u Beograd gde se stvaraju nenormalno velike gužve. U unutrašnjosti nema lekara specijalista, nema opreme za dijagnostiku, a ono što je u zadnje vreme postalo primetno je nedostatak elana koji je nekad krasio naše lekare. Rekao bih da su digli ruke. Razumem njihovu situaciju, jer oni ne mogu više da izdrže nelogičnosti i osujećenje koje im stiže direktno od poslodavca – države, koja onemogućava normalan rad zdravstvenog sistema, potpuno nelogičnog i apsurdnog, a o platama da ne govorim”, naglašava Slijepčević.
Usled komplikovanih procedura i neograničenog čekanja na dijagnoze i intervencije, od najtežih bolesti, različitih oblika kancera, u Srbiji godišnje premine više od 20.000 ljudi.
***
BONUS VIDEO: Mladen Todić: Onima koji čekaju transplantaciju organa pomogla bi podrška medija i SPC