14
Lepa arhitektica Lidija Stojanović (36) iz Beograda zauvek će pamtiti 19. januar 2018. godine, dan kada je dobila novu jetru i drugu šansu za život. Iako je svih ovih godina pokušavala da sazna ko je mlada devojka koja joj je donirala organ i zahvaljujući kojoj je danas živa, nije uspela u tome. Ipak, prošle godine Lidiju je pronašla majka njene donorke. Od tada su u kontaktu, a prošlog vikenda njih dve su se konačno videle. I jedna i druga su se osećale kao da se poznaju čitav život, a Lidija čak i podseća na pokojnu Lejlu, koja je imala samo 20 godina kada je umrla. Njihov susret bio je pun suza, ali onih radosnih.
Inženjer arhitekture Lidija Stojanović ni u najgorim snovima nije mogla da pretpostavi da će se sa nepunih 12 godina suočiti sa ozbiljnom životnom situacijom – autoimunim hepatitisom koji joj je u potpunosti oštetio jetru.
Ipak, deceniju i više uspela je da terapijama još uvek nedovoljno istraženu bolest drži pod kontrolom. A onda je usledila borba za život koja je trajala punih šest godina. Toliko je lepa Lidija čekala najvažniji poziv u životu odnosno poziv za transplataciju jetre.
Prva dva puta kada je pozvana, nije dobila organ jer je bilo drugih pacijenata čije je zdravstveno stanje bilo znatno lošije. A onda je telefon ponovo zazvonio i to baš na Bogojavljenje, a Lidija je bila pozvana na transplataciju.
Šest godina nakon transplatacije, Lidija je upoznala porodicu svoje donorke. Prošlog vikenda otišla je u Bijeljinu kod njih, a za Nova.rs je ispričala kakav je bio susret.
„Mislim da smo svi plakali. Jako mi je drago što sma upoznala Lejlinu majku Fatimu i njenog oca. Tu su bili i Lejlina sestra od tetke i njeni klinci. Pričali smo o Lejli, o meni, gde sam i šta radim i vidim u očima njenih roditelja da su srećni što mi je njihova ćerka dala novu šansu za život. Zato bih volela da se naša priča širi i da svi shvate značaj i važnost donorstva i koliko je to humano delo“, kaže naša sagovornica.
Lidija nam je, potom, ispričala kako je izgledala njena dugogodišnja borba za organ, a potom i kako je saznala ko je bila njena donorka.
„Mama me je probudila tog jutra i pitala me da li su me pozvali na transplantaciju. Rekoh joj da nisu, a ona mi je rekla da je sanjala nebo puno zvezda i da je, pošto svake godine tog dana zamisli istu želju, bila ubeđena da su me u toku noći pozvali. Dva sata kasnije, pozvana sam da dođem na operaciju i dobijem novu jetru. To je zapravo bio treći put. Jer, kada se pojavi organ, lekari pozovu više ljudi sa liste čekanja kojima bi odgovarao i svima rade analize. Na osnovu rezultata, konzilijum lekara, tu na licu mesta, odlučuje koga će da vode u salu. Taj treći poziv je bio moj, znala sam to. Svima su nam uradili nalaze i onda smo čekali odluku. Samo jednoj osobi saopštavaju da ide u salu, a ovog puta, ta osoba bila sam ja i mojoj sreći nije bilo kraja“, kaže nam Lidija na početku razgovora.
Posle transplatacije, Lidija je saznala da je devojka čiji je organ dobila, u trenutku smrti imala samo 20 godina. Bila je jako tužna jer se jedan mlad život ugasio, a s druge i srećna jer je ona dobila novu šansu da živi.
„To je jako težak osećaj jer znate da je neko tako mlad izgubio život, a vi živite upravo zahvaljujući nečijoj smrti. Taj osećaj ne napušta, nosite ga sa sobom kroz ceo život. Ipak, saznanje da ste na neki način produžili nečiji život i da ta osoba nastavlja da živi kroz vas, budi divan osećaj. Od tada, nijedan dan nije prošao, a da nisam pomislila na tu devojku. Osećala sam da je ona deo mene i zbog nje sam želela da budem bolji čovek, želela sam da ona bude ponosna na mene“, priča nam Lidija.
PROČITAJTE JOŠ:
14
0
0
Kaže da je često mislila i o porodici te devojke, kako je njima bilo kada su saznali da im ćerka i sestra umire.
„Ja sam želela da saznam ko je moja donorka i da se zahvalim njenoj porodici. I slučajno, kao da je sudbina sve namestila, njena mama Ftaima je prošle godine na jednoj televiziji gledala mene dok sam pričala o transplataciji i svemu kroz šta sam prošla. Kada je čula datum kada sam operisana, pronašla me je i kontaktirala. Tada sam saznala sve o Lejli Emšiji, toj hrabroj devojci koja je, kako mi kaže njena porodica, bila jako slična meni. Toliko sam bila srećna što sam napokon mogla da im se zahvalim i da im kažem da živim jedan divan život zahvaljujući njihovoj Lejli“.
Lidija i Fatima su od tada ostale u kontaktu.
Kaže da je osetila da je Fatimi drago što je Lidija dobila novu šansu za život.
PROČITAJTE JOŠ:
1
1
2
„Rekla mi je da nijednog trenutka nije razmišljala kada su je te januarske noći doktori pitali da donira organe svoje ćerke jedinice. Instinktivno je rekla ‘da’ jer je znala da bi to Lejla želela. Zbog toga sam ja danas ovde sa svojom porodicom, i zauvek ću se truditi da tu odluku opravdam i da pričam našu priču u nadi da će ceo svet čuti za jednu devojku koja se zvala Lejla“, kaže ponosna Lidija.
Lejla je bila studentkinja žurnalistike u Tuzli, koja je, kako je govorila njena mama, sanjala da bude novinar.
„Bila je lepa i ambiciozna devojka, imala je snove kao i sve mlade devojke. Dugo sam pričala s njenom mamom o njoj. Lejli je pukla aneurizma u mozgu. Iznenada. Bila je na svadbi svoje sestre od tetke, sve je delovalo u redu. Kada je posle građanskog venčanja došla kući da se odmori pre odlaska u restoran, požalila se da je boli glava i da joj se koči vrat. Sve se izdešavalo tako brzo. U Hitnu službu su je uvezli na kolicima i dok su joj radili pregled, ona je pala u komu. Urađen joj je CT, rekli su da je Lejla imala izliv krvi u mozak“, objašnjava ona.
Lejla je, na molbu roditelja, prebačena u Beograd. Bila je u lošem stanju.
„Doktor je rekao njenim roditeljima da joj je pukla aneurizma i da joj nema spasa. Pitali su ih da li bi donirali njene organe. Njena mama kaže da je Lejla to želela, uvek je svima pomogala, bavila se humanitarnim radom“, kaže Lidija.
BONUS VIDEO: Institut za ortopediju Banjica, pacijenti čekaju operaciju kuka i kolena