0
Oktobra 2017. izvršiteljka Mirjana Dimitrijević iselila je četvoročlanu porodicu Petrović iz stana u Njegoševoj ulici, u kom su živeli decenijama. Od 50-ih godina i denacionalizacije, porodica je imala stanarsko pravo, sve do 1992. kada je donet Zakon o stambenim odnosima.
Pišu Ivana Anđelković i Olga Dimitrijević, Združena akcija Krov nad glavom
“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.
Tada im je oduzeto i to pravo i tada postaju zakupci (zaštićeni stanari) stanova u privatnom vlasništvu na neograničeno vreme. Bila je obaveza grada Beograda da svim zaštićenim stanarima do 2005. obezbedi odgovarajuće stanove za preseljenje, ali to se nikada nije dogodilo. Sada u Beogradu postoji oko 4000 ovakvih porodica.
Krov nad glavom: Gde živite trenutno, zašto, i gde ste živeli pre toga?
Ja sam Dobrila Petrović, medicinska sestra u penziji. Živela sam 47 godina u Njegoševoj ulici sa svojom porodicom. 2006. kada je moj suprug umro je počela tortura vlasti nada mnom da me izbaci iz jedinog doma u kome sam živela sa svojom porodicom, gde su mi se deca rodila, gde su mi svi koreni, gde osećam da pripadam i gde se nadam da ću i dalje pripadati, nadam se vrlo uskoro. To me jedino i drži.
Sada živim na Karaburmi u iznajmljenom stanu posle izbacivanja izvršiteljke Mirjane Dimitrijević, koja me je najsurovije izbacila na ulicu. Nakon što sam se hrabro borila i triput izborila od izbacivanja, došla je jedno jutro sa svitom policije koja je bila u dosluhu sa vlasnikom, i rekla da moram da napustim stan.
Ja sam tražila nalog suda da može da uđe u moj stan, ona ga nije imala, ona je rekla da na to ima pravo. Ona je na sve imala pravo, a ja ni na šta.
Imala sam mišljenje Ministarstva građevine da ja tu legalno živim, da ne mogu da me izbace. Međutim, oni to ništa nisu uvažili. Izbacili su me nakon dvanaest sati borbe uz veliko prisustvo i građana i kordona policije koji su se smenjivali i zvali su nove da dođu u pomoć.
Ja sam pola sata posle ponoći morala da izađem. Došli su radnici centra za socijalni rad i rekli mojoj ćerki da će joj oduzeti decu. I tako smo mi sa dva kofera i dvoje dece u gluvo doba noći izašli na ulicu.
Da li možete da mi objasnite zašto ste iseljeni?
Stan u kome smo mi živeli je bio nacionalizovan 1945. godine. Tadašnja vlada je oduzela stanove svima koji su imali višak stambenog prostora koji su izdavali.
Moja svekrva je živela u malom stanu, njena majka u još jednom malom i predložili su im iz opštine da ta dva mala stana zamene za ovaj veći. Stambeni zakoni su se menjali, 1955. je urađena denacionalizacija i naš stan se vratio vlasniku, mi smo postali zaštićeni stanari.
Ništa to nije smetalo, bili smo nosioci prava kao i oni u društvenim stanovima. Sve do 1992. godine kada je počeo otkup stanova. Tada je donet zakon da svi društveni stanovi mogu da se otkupe, a mi koji smo ostali zaštićeni stanari mi nismo mogli da otkupimo stanove, već nam je država obećala da će nama da se obezbede stanovi koje ćemo mi moći da otkupimo i postanemo vlasnici tih stanova.
Mi nismo mogli da dobijemo stanove u firmama u kojima smo radili. Vlasnik mog stana je dobio tri društvena stana, pozivajući se da nema stan. A mi kojima se odbijalo za stambenu izgradnju nismo ništa dobili.
A vlasnik je imao i drugi stan u kome je živeo?
Da, imao je van zgrade. Oni su samo bili vlasnici, a mi zaštićeni stanari i na međunarodnim sudovima mi imamo veća prava od njih. Mi smo plaćali i porez i održavanje i sve dažbine. Uprkos tome nismo mogli da otkupimo stan.
Ja sam na Prvom osnovnom sudu dobila presudu, kao i sada na Ustavnom sudu, da je to moj jedini dom. Pozvali su se na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i da pošto mi je to jedini dom imam pravo da tu živim.
Međutim, jedan od vlasnika se na to žalio i ta moja presuda je ukinuta. Doneta je druga da moram da se iselim. Apelacioni sud je potvrdio tu presudu i ja sam tako izbačena.
Otišla sam na Ustavni sud. Nakon tri godine sam dobila presudu u moju korist, da je to moj jedini dom, da je jače pravo mog doma od njegovog prava na vlasništvo.
Šta je uveo zakon 2016?
Tada je uvedeno da mora da se u roku od 10 godina reši problem zaštićenih stanara zbog ulaska u EU, tako što će se nama dati stan na novim lokacijama koji ćemo mi moći da otkupimo, a njima dati njihovo vlasništvo ili obrnuto. Sad postoji u izmenama zakona čak i da nam se dodeli novac da mi možemo da kupimo sebi stan.
Tako da postoji zakon, ali kako se u ovoj državi ništa ne rešava, to se ne primenuje. Kome smo mi uopšte zanimljivi ljudi? 4000 ljudi u Beogradu, mi nismo niko. Oni čekaju da mi umremo pošto smo mi svi stari i svi smo u tim zonama u užem centru grada.
Da li znate šta se sa drugima dešava?
Svi smo na sudu. Sudska praksa je u ovoj zemlji očajna. Jedna žena je dobila da može da ostane u stanu i zakup na neodređeno vreme dok joj država to ne reši, a drugi čovek iz iste zgrade je dobio rešenje da se iseli.
Šta bi po vašem mišljenju bilo rešenje?
Prvo bi gradska uprava trebalo da napravi prvo spisak koliko postoji zaštićenih stanara u Beogradu, kako su napisali u zakonu. Volela bih da počnu da rade svoj posao.
Toliko ima praznih stanova u Beogradu da može sve da nas reši za mesec dana. Ja bih volela da oslobodim stan, da mogu da ga otkupim i rešim svoje stambeno pitanje. Ne da se u 70 godina mlataram po sudovima, umesto da sedim u nekom parku i da se igram sa svojim unučićima.
Da li možete da mi ispričate nešto o vašoj borbi?
Borba je bila teška, nepredvidiva. Samo moja upornost me je dovela do Ustavnog suda. Niko se nije borio kao ja, poslala sam preko 150 pisama koje sam upućivala svima, od predsednika, ministara, poslaničkih grupa, raznih institucija, grupa za ljudska prava, Yucoma, prava za zaštitu deteta, zaštitnika građana…
Nema na koja vrata nisam zakucala. Stajala sam ispred predsedništva danima i štrajkovala. U gradskoj upravi nisu znali šta će sa mnom, ništa tamo ne rade.
Šta dalje očekujete?
Ja sad očekujem, pošto je Ustavni naložio Apelacionom da poništi sve odluke pre njega i donese presudu da imam pravo zakupa, ili da me vrate u Njegoševu, ili da mi daju novi stan ili novac.
Ne mora 80 kvadrata, ja sam zadovoljna i sa 50. Da li će Apelacioni sud da poništi i da mi da pravo zakupa ili ima pravo da naloži Gradskoj upravi da mi dodeli društveni stan, to ne znam…
Htela sam da kažem da sam se smirila. Svi su mi govorili da ništa ne očekujem od Ustavnog suda. Ali svih sedam sudija Ustavnog suda je glasalo za. Ja sam danima skakala od sreće. Ja sam sada srećna.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
