0
Trener ženskog fudbalskog kluba, moler, keramičar, tapetar, maser, sve je to Ivana Arsenijević (40) iz Rekovca kod Aleksinca, multipraktična žena koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim zbog svog umeća i sposobnosti. Ivana nije ni sanjala da će se baviti fudbalom - šutirala je loptu sa dečacima iz ulice, a kada je shvatila da zna "ovu igru", počela je da ide sa njima na utakmice. A onda su je roditelji odveli u ženski fudbalski klub u Nišu i tako je počela njena fudbalska priča. S druge strane, ova žena zmaj u slobodno vreme kreči, gletuje, lepi stiropor, hobluje parket i farba, a ovi fizički poslovi joj, kako kaže, dođu kao meditacija.
Ivana je prve fudbalske korake napravila u svojoj ulici, šuritajući loptu sa dečacima iz kraja, a kako ističe, nije ni bila svesna koliko zna da igra fudbal, dok je nisu pitali da igra sa njima na fudbalskim turnirima.
„Onda su me roditelji odveli u ženski fudbalski klib ‘Mašinac’ iz Niša. U tim mojim prvim koracima na velikom terenu, imala sam sreće da mi trener bude žena, koja je bila, pre svega, najbolja igračica u našoj zemlji, mnogo dobar čovek i neko ko nam je bio autoritet svojim znanjem. Onog trenutka kada nam se trener pojavio na terenu i obratio nam se, sijalica iznad moje glave se uključila i to je bilo to, ja ću biti trener kad porastem“, počinje svoju priču Ivana.
Igrala je strasno fudbal, borila se za svaki gol, a onda je prestala i ostvarila ono o čemu je zapravo i maštala – postala je trener. Trenutno je trener ženskog fudbalskog kluba „Levač“ iz Rekovca.
„Trenutak kada ja prestajem da igram fudbal, zato što nam u klubu dolazi trener i njegov pomoćnik, i vidim da to što oni pričaju i rade nije fudbal, da ne može tako da se igra, trenira, ponaša, je zapravo trenutak gde ja prestajem da igram fudbal, odlazim da polažem za licencu i zvanično sa tom licencom postajem trener“.
Pročitajte još:
0
0
2
Ivana objašnjava da postoji razlika između muškog i ženskog fudbala, iako su trenizi i taktika na utakmicama isti. A iako vlada mišljenje da „žene igraju sporije“, ipak je prednost kod ženskog fudbala ta što je lopta kod žena duže u igri.
„Iako su na papiru planovi i vežbe za treniranje u ženskoj i muškoj konkurenciji praktično identični, čak i najveći laici na tribinama mogu da vide da je ženski fudbal sporiji. I da udarci po lopti nisu tako ‘jaki’ kao kod muških kolega. ‘Žene po pravilu igraju nešto sporije’, ali je zato kod nas lopta duže u igri. Kada igraju muškarci, igra se često prekida zbog prekršaja ili agresivnog ponašanja. Kod nas se to ne događa tako često. Kada bi mogle da igramo tako brzo kao muškarci, žene bi tehnički bile nadmoćnije zato što su bolji plesači i igrači, samim tim koordinacija pokreta je mnogo bolja“, objašnjava Ivana.
Najponosnija je, kako kaže, na pehare i medalje koje čuva u vitrini i koji je podsećaju na lepo doba kada je sa svojim timom nizala pobede.
„Ono što doživite kada igrate neko finale turnira, gde u deset sekundi pre kraja utakmice date ili primite gol, naboj tih emocija ne mogu se rečima iskazati. Mislim da su to trenuci koji obeleže najviše naša pamćenja, o kojima se kasnije priča i priča. Međunarodni turnir u Kapošvaru, turnir u Čačku gde se dešava da deset sekundi pre kraja mi pobeđujemo u finalu, prvenstvena utakmica protiv Loznice za ulazak u prvu ligu za žene, utakmice gde odlučuju penali“.
Pored fudbala koja je njena najveća ljubav, Ivana obožava i medicinu, voli da radi masaže svih vrsta, ali i da obavlja majstorske poslove.
„Na majstorske radove gledam kao na meditaciju. Krečenje, gletovanje, lepljenje stiropora, hoblovanje parketa, farbanje, pravljenje nekih staza, stepenika sa onim kamen tepihom, dođu mi kao odmor. Ovakvi fizički poslovi daju mi snagu i energiju, kada vidite da ste uradili nešto lepo, samim tim i nekom završili posao. Bez obzira što se kao vodi u teške fizičke poslove i spada u građevinu, verujte mi, nije teško u opšte, više je kao umetnost uraditi tako nešto“.
Upravo zbog „moleraja“, Ivana je imala i nekoliko neobičnih situacija sa klijentima. Neki od njih su nepoverljivi jer je žensko, pa se pitaju kako će ona sve to da odradi sama, ipak je žena, dok su drugi uvereni da će Ivana odraditi posao bolje od bilo kog muškarca.
„Prvo je šok kada ispune formular za krečenje ili neke druge radove i kada im stigne potvrda da je agencija u kojoj trenutno radim primila posao i da je moler Ivana Arsenijević, a ne Ivan, kako pomisle. Kada pozovem da se raspitam za detalje šta je potrebno uraditi, onda kreću pitanja: Da li vi imate svoj tim, pa kako sami radite, pa kako ćete da pomerite nameštaj. A u toku mojih radova, po deset puta me pitaju da li mi treba pomoć. I onda neverica i zadovoljstvo na kraju kada je sve završeno, da li je moguće da je jedna žena uspela da uradi posao za koji svi misle da je muški, i da samo muškarci mogu to da rade“.
Ceo taj proces rada je ispunjava i zazo jo jse ne dopada kada čuje da su ovi poslovi za muškarca, a ne za jednu ženu.
„Danas je sve napredovalo, pogledajte samu građevinu, retko gde ćemo videti mešalicu, lopatu, da neko gura kolica, dođe mikser izruči beton, sve je mnogo lakše. Ko je rekao da je sramota da žena radi neke poslove, gde je to napisano, šta će reći komšije? Iskreno, koga je briga šta će ko reći, ako ste vi srećni u tome što radite, još zarađujete“.
Iako je zauzeta u fudbalskom klubu u kom radi kao trener i ima unapred zakazane radove krečenja i gletovanja, Ivana ipak stigne i da odahne i to uz svog psa Milutina.
„Stižem da idem u pozorište, bioskop, da izađem, popijem kafu sa društvom, treninge, utakmice. Nismo mi lenji generalno, samo je bitno šta mi sami hoćemo ili nećemo, pa nam je lakše da nam izgovor bude. Ne mogu pada kiša, ili velika je vrućina, pada sneg, i da sedimo negde da tračarimo, gledamo ili slušamo neke gluposti“, kaže ova žena zmaj.
BONUS VIDEO: Nina – Zavarivačica koja je iz Srbije otišla u Nemačku
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare