5
Mart i april prošle godine proveli smo u znaku vanrednog stanja i zaključavanja. Ponovo je to doba godine i opet se suočavamo sa restrikcijama, a na udaru su kafići. Proteklog vikenda ugostiteljski objekti su bili zabravljeni, mnogima je to teško palo, ali ima onih koje to pogađa na jedan poseban način. U kafiću "Zvuci srca" na Vračaru zaposlene su osobe sa smetnjama u razvoju, to je njihova prilika za život i samostalnost, prilika da se osete vrednim i ravnopravnim. Zatvaranje kafića i neodlazak na posao za njih je posebno bolno iskustvo.
Tamara, Milica i Lazar – nepravedno ćemo za njih reći da su osobe sa posebnim potrebama. Oni imaju baš iste potrebe kao i svi mi, samo ih možda ispunjavaju na neke druge načine. Uprkos poteškoćama sa kojima su odrasli, oni su pokazali da su sposobni i dovoljno vredni da rade i zarade. Upoznali smo ih u upravo kafiću „Zvuci srca“, tamo gde uz veliku podršku njihov život dobija ispunjenje.
Ovi mladi ljudi inače teško sakrivaju emocije, a korona je donela neka osećanja sa kojima baš nikome nije lako da se izbori. „Bili smo tužni i bilo nam je dosadno“, jednoglasno odgovaraju na pitanje kako su se osećali za vreme vanrednog stanja, kako su se osećali kada nisu mogli da izađu iz kuće i idu na posao.
Poštuju pravila koja je donela pandemija i svesni su njhove važnosti, možda i više od nas koji smo ubeđeni da smo baš svega potpuno svesni.
„Ja se pazim i stalno perem ruke. Korona mi ne smeta, radim vredno sa kolegama i koleginicama“, priča nam Tamara Ilić.
Kaže nam da se navikla na nošenje maske, ali se ipak nada da će uskoro doći dan kada više neće morati da je nosi.
„Samo da ne budemo svi bolesni, moramo da se pazimo svi zajedno, da se ne mazimo i da se ne ljubimo“, objašnjava nam Tamara i tako daje još jedan prikaz naše surove realnosti.
Ona je samo jedna od mnogih osoba sa smetnjama u razvoju koje su, zahvaljujući organizaciji „Dečje srce“, dobile šansu da rade i da se uče životu. Kafić „Zvuci srca“ nalazi se Čubirskoj 12, tamo će vas dočekati iskreni mladi ljudi, pomalo stidljivi, ali u svakom slučaju vredni vaše pažnje, vašeg vremena i razumevanja. Tamo ćete popiti odličnu kafu, a na raspolaganju su vam i brojni suveniri koje su napravili upravo štićenici ove humanitarne organizacije sa dugom tradicijom.
Dok je trajalo vanredno stanje, dok smo zbog korone svi bili zaključani bilo je zaključano i ovo njihovo utočište. Sada im je rad ponovo ograničen.
„Nisu dolazi glumci i pevači da nas vide, nismo mogli da idemo u Sava centar i nismo mogli na more“, niže nam Tamara sve uskraćenosti koje je donela korona.
„Tada nije radio kafić, nedostajali su mi drugari i kolege“, našoj sagovornici je, taman da se svi kolektivno postidimo, nedostajao i posao. Tamara nas je poslužila savršenim kapućinom koji je prethodno napravila njena koleginica Milica Danilović.
„Radim u kafiću, pravim kafe, radim i u radionici. Ovde mi je lepo, nekako mi je kod kuće dosadno. Ovde mi je prijatno, imam dobre kolege, uvek mi pomažu ako nešto treba“, zadovoljna je Milica. Kaže nam i da se čuva od korone, jasna su joj sva nova pravila ponašanja.
„Upamtila sam da treba da nosimo maske, da treba da držimo distancu i da nemamo kontakte da nam neko ne bi preneo virus“, priča Milica.
Dosada – to je reč kojom opisuje kako je za nju izgledalo vanredno stanje.
„Nedostajao mi je i posao i kolege i kafić i svi. Bila sam baš tužna. Nisam znala šta da radim kod kuće. Pomagala sam mami, kuvala ručak, brisala prašinu, tako sam nekako provodila vreme“, priseća se Milica tog doba strogog karantina.
Danas je srećna što dolazi na posao, a ne pada joj teško i da upozori goste ukoliko se ne pridržavaju mera – maska i distanca su obavezni.
Lazar Jovanović nam objašnjava da mu nošenje maske ne smeta, ali bi mu novo zaključavanje smetalo.
„Bilo nam je svima zaista teško. Svi su mi nedostajali i drugari, vaspitači i svi“, iskren je Lazar, a mi mu želimo da više nikada ne oseti takvu teskobu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
