Dim iz Vinče danima truje Beograđane. Astmatičari već osećaju posledice i komplikacije, a stručnjaci kažu da nas dugoročni problemi po zdravlje tek očekuju. Pravnici objašnjavaju da je, uz dokaz da je došlo do oštećenja zdravlja moguće podneti i tužbu, a procenjuju da bi odšteta u pojedinačnim slučajevima bila oko 200.000 dinara.
Nameće se i pitanje koga tužiti? Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić Vesić je podsetio da je deponiju u Vinči procesom javno-privatnog partnerstva preuzela francusko-japanska kompanija „Beo čista“ i da su tamo već izgrađeni postrojenje za preradu građevinskog otpada, postrojenje za proizvodnju struje iz otpada, nova sanitarna deponija sa prečišćivačem za preradu otpadnih voda.
Sa druge strane, iz preduzeća „Beo Čista Energija“ rekli su da ta kompanija od 2. avgusta ove godine upravlja novom sanitarnom deponijom na koju se odlaže komunalni otpad, dok je JKP „Gradska čistoća“ još uvek odgovorna za odlaganje otpada na postojećoj deponiji.
U tom prebacivanju odgovornosti sa terena na teren zanimalo nas je šta da radi običan građanin i koga da tuži, ako trpi posledice zbog Vinče.
„Ključni princip koji treba da se poštuje u ovakvim situacijama je da zagađivač snosi odgovornost za to što se dogodilo. Morali bismo da imamo i neku vrstu dokaza da je došlo do štetne posledice. U ovom slučaju, potrebna je neka vrsta medicinske dokumentacije, ako se radi o zdravstvenim problemima. Bilo bi korisno posedovati i neka očitavanja zagađenja. Sledeći korak je tužba za naknadu štete. U ovom slučaju tuženi bi mogli da budu 1. upravljač deponijom – ko god da je to 2. Beograd kao organ javne vlasti koji je bio dužan da to spreči 3. Tužena strana mogla bi da bude i Republika Srbija, pošto je reč i o dozvolama koje izdaje Ministarstvo za zaštitu životne sredine“, objašnjava Danilo Ćurčić iz organizacije A11 – inicijative za ekonomska i socijalna prava.
Advokat iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Jovan Rajić, za Nova.rs, kaže da, ne samo srpski, već celokupni evropski pravni sistem, ne podrazumeva dovoljno velike odštete u ovakvim slučajevima. U tome se razlikujemo od pravnog sistema u Britaniji ili Americi.
Naš sagovornik napominje da su za podnošenje tužbe potrebni dokazi, veštačenja i procedura koja je duga i komplikovana.
„Kada je reč o odšteti, prema postojećoj sudskoj praksi, za direktnu štetu, to su sume od oko 200.000 dinara. Postojeća praksa je nedovoljno razvijema, a sa druge strane, kada bi se jednom omogućilo da dobije presudu, onda bi to otvorilo vrata i drugima da tuže. Koločina tužbi bi mogla predstavljati problem za državu. Ako biste imali 2.000, 3.000 ili 5.000 ljudi koji bi uptili istu tužbu, po istom osnovu i dokaže se ista stvar“, objašnjava Rajić.
On napominje da je vrlo verovatno da građani u Srbiji ne dobiju satisfakciju koju bi trebalo da imaju, pa je sledeća instanca Evropski sud pravde u Strazburu. Takvi procesi mogu da traju godinama.
Pratite nas i na društvenim
mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare