Vest o smrti poznatog srpskog privrednika Vasilija Mićića(76) iznenadila ne samo srpsku javnost već čitavu građevinsku industriju širom sveta. Ceo svoj radni vek nije zastao, poslednji poslovni put ga je koštao života. Pre dvadesetak dana je iz Beograda otputovao u Rusiju gde ga je sačekao koronavirus i oborio u postelju iz koje nije ustao. Pored svog truda najboljih ruskih lekara, raspirator je bio poslednja šansa ali ga je u životu održao samo sedam dana. U nedelju 20.decembra izgubio je bitku sa koronom. U firmi „Putevi Užice“, čiji je bio većinski vlasnik, kažu da više ništa neće biti isto. U tri firme na čijem je čelu bio, za njim žali oko 800 radnika.

Piše: Slavica Panić

„Takav čovek se više neće roditi, bio je poseban,vukao je sve konce, ljudina, stručnjak, šmeker, krasila ga je pozitivna energija. Ovo je za nas veliki šok i najveći gubitak. Svi smo po malo sluđeni jer se sve desilo iznenada. Ne smemo se predati, moramo raditi kao da je živ, a i više, jer to je jedini način da pokažemo poštovanje i jedini stav koji bi on podržao. On je čovek koji je samo radio, čovek kome smo verovali i sledili njegove ambicije. Nema onih koji su ga poznavali a da nisu pustili suzu, sve što je postigao za života manje je od njegove ljudskosti i plemenitosti. Njegova energija je bila nepresušna, intelekt i znanje zadivljujuće, niko ga nije ni peške mogao stići a kamoli u građevini kojoj je bukvalno posvetio čitav svoj radni vek pa i život“, priča za portal Nova-rs generalni direktor Puteva Užice, Leko Korićanac.

Vasilije Mićić je rođen 10. februara 1944. godine u selu Rožanstvo na Zlatiboru. Posle osnovne i srednje škole iz zlatiborskog kraja odlazi u Beograd gde je završava Mašinski fakultet. Odmah po završetku studija 1971. kao mlad inženjer počinja da radi u Putevima i to kao rukovodilac jednog od šest tadašnjih OUR-a. Prvih deset godina radio je u Srbiji a od 1981. njegova karijera se uglavnom razvija u inostranstvu, 1986.postaje generalni direktor Puteva.

„Firma Putevi je pod Vasilijevim rukovodstvom jedno vreme imala 1.600 zaposlenih radnika, bili smo možda najjača firma na Balkanu, što se tiče putarske gradnje, mostova i tunela. Situacija u državi nije bila sjajna pa, zahvaljujući Vasiliju, naše glavno tržište postaje inostrano, prvo Irak onda Izrael, Rusija pa Alžir. Iz Iraka su stizali kamioni i oprema, firma je živnula i počela intenzivan razvoj. Naši najveći poslovi vezuju se za Rusiju na čije tržište, a sve zahvaljujući Vasiliju, stupamo 1992.godine i opstajemo do današnjeg dana. Prvo smo radili niskogradnju pa visokogradnju. Prvi posao u Rusiji bila je izgradnja aerodroma u jednom mladom gradiću, onda sledeći aerodrom, zatim zgrada banke u Moskvi. 1994. odlazimo u Soči gde realizujemo najveće graditeljske projekte namenjene Olimpijadi, izgrađeno je preko dva miliona kvadrata, tada smo zapošljavali pet hiljada ljudi, dve je došlo odavde. Sve te radove Vasilije je danonoćno pratio, želeo je da sve bude najbolje“, priseća se Korićanac .

Po rečima saradnika Mićić je insistirao na kvalitetu, to je bio osnovni adut za sve poslove koje je njegova firma radila i razlog za dobijanje novih. Inženjeri su, kako kažu, porodica firme vaspitana da radi kvalitetno a to vaspitanje im je preneo Mićić. Izgaradnja dve predsedničke rezidencije, Jeljcinove i Putinove, poverena je užičkim Putevima upravo zbog poverenja stečenog kvalitetnim radom.

Vasilije Mićić je poslednjih skoro 30 godina uglavnom i živeo u inostranstvi. Iz Rusije, gde mu i sada žive sinovi sa porodicama i rade u firmi, sa suprgom pre godinu dana doseljava se u Beograd. U Rusiju je zbog posla odlazio povremeno, kao što je bilo zadnji put. Kako naš portal saznaje, Mićić je imao zdravsvenih problema sa srcem i pritiskom, imao je nekoliko stentova ali je vodio računa o zdravlju i pridržavao se svih mera. Govorio je da je korona opasna bolest i bio svestan da bi za njega bila pogubna. Ipak je u nekom trenutku procenio da zbog ugovaranja novog posla mora otputovati u Rusiju i ta odluka je za njega bila kobna.

Pored „Puteva Užice“ Mićić je bio vlasnik i firme u Stalaću koja se bavi prizvodnjom betonske galanterije i železničkih pragova. Hotel „Palisad“ na Zlatiboru kupio je 2003.godine, rekonstruisao ga i vratio u ponudu najluksuznijih zlatiborskih hotela . Na Zlatiboru je izgradio četiri fudbalska igrališta a izgradnju još planiranih deset nije dočekao. Bio je finansijska potpora FK „Jedninstvo Putevi“, donator Opšte bolnice Užice i mnogih drugih, ktitor nekoliko crkvi u užičkom kraju. Pomagao je svima u svom okruženju, svom selu i komšijama u Rožanstvu i Užicu. Zbrinjavao porodice svojih radnika a koliko ga je pažnja krasila govori podatak da je svojoj učiteljici poklonio stan. Bio je veliki patriota, uvažavao znanje, poštovao i voleo vredne i radne ljude. Iza sebe je ostavio suprugu, dva sina, jednu unuku i dva unuka od kojih jedan nosi njegovo ime.

Komemoracija će biti održana u četvrtak u dvorištu Gradskog kulturnog centra u Užica a datum i mesto sahrane još nijsu poznati. Kako naš portal nezvanično saznaje, Mićić će biti sahranjen u Beogradu.