9
Ljiljana Avramović (45) iz Beograda je profesor muzičke kulture i umetnosti, koja je pre nekoliko godina postala tehnološki višak u jednoj školi, čime je izgubila pun fond časova koji je imala do tada. Trenutno predaje u dve škole i za to ukupno prima platu od 53.000 dinara. Kao samohrana majka dve devojčice, Ljiljani su potrebna veća primanja, pa mesecima unazad očajnički traži posao po srpskim školama, kako bi imala punu normu. Poslušala je savete i učlanila se u Srpsku naprednu stranku, međutim, ni to joj nije pomoglo.
Beograđanka Liljana je, kako i sama kaže, u životu prošla „sito i rešeto“ – putovala je iz centra Beograda u Loznicu na posao, u jednom trenutku je napustila Srbiju i otišla u Ameriku gde je provela pet godina, a na kraju se ipak vratila u srpsku prestonicu, u kojoj se, po svemu sudeći, nije usrećila.
Kaže da je šetala od stranke do stranke, kako su je i savetovali, a sve zbog toga da bi konačno dobila punu platu nastavnika muzičke kulture.
Pored svega toga, ona je samohrana majka dve devojčice u čijem odgajanju učestvuje sama i to s jadnih 53.000 dinara. Čak se i preselila na periferiju grada da bi smanjila troškove života.
Za sve ove godine i njene borbe za „bolje sutra“, dobila je visok krvni pritisak, anksioznost, depresiju, probleme s kičmom… I tako redom.
Ljiljana je očajna što ne može, kao u svakoj normalnoj državi, da se zaposli na pošten način, nego na upražnjena mesta upadaju „ljudi iz senke“, iako njoj prethodno kažu da će sigurno dobiti posao. Za Nova.rs priča od početka do kraja sve o borbi za posao zbog većih primanja, koja i dan danas traje.
„Kažu mi: Učlani se u SNS, lakše ćeš dobiti posao. To i uradim, ali ništa. Posla i dalje nema. Surov je život. Školuješ se, učiš, završiš školu i studije, a zbog čega? Zbog ovakvog sistema? Nema smisla, zaista“, počinje Ljiljana svoju priču.
Ljiljana je 2003. godine morala da se, zbog bolesti oca, preseli u Loznicu. Tad je još uvek bila apsolvent na Fakultetu umetnosti na Odseku za muzičku pedagogiju, ali zbog potrebe za nastavnikom muzičke kulture, dobila je poziv da predaje u tamošnjim školama.
„Pozivaju me u srednjoj ekonomskoj školi, srednjoj medicinskoj i srednjoj tehničkoj da radim na 120 posto radnog vremena. Još uvek nisam bila diplomirala, a imala sam i bebu od nekoliko meseci. Međutim, prihvatila sam posao ne znajući da sam potpisala ugovor za stalno. Saznala sam to tek kasnije, kada sam želela da se vratim u Beograd. To je bilo neiskustvo mladosti“, objašnjava Ljiljana.
PROČITAJTE JOŠ:
9
17
3
Odlučila je da se vrati za Beograd, ali je nastavila da radi u Loznici, pa je putovala tri puta nedeljno. Međutim, godinama je potreba za muzičkom kulturom opadala, pa se Ljiljani smanjio fond časova.
„U jednom trenutku posao u Loznici svodi se na samo 60 posto norme i to odrađujem za dva radna dana. Pokušala sam da se prebacim iz školske uprave Valjevo u školsku upravu Beograd kako bih prešla u kompletnu normu i tu živela i radila, međutim, nailazila sam na takve poteškoće da to nije humano. Uprave nikako da se usaglase i da mi omoguće da uradim prelazak iako sam ja svake godine nalazila škole u kojima je potreban nastavnik muzičkog. Na svakom razgovoru za posao nailazila sam na odgovor: Mi već imamo nastavnika koji tu radi“, nastavlja naša sagovornica.
Sve to vreme, uporedo s putovanjem u Loznici, Ljiljana je radila i privatno jer je morala nekako da izdržava sebe i ćerku, s obzirom na to da otac deteta nije učestvovao u njenom odgajanju. Pritom, troškove putovanja u Loznicu snosila je sama.
„Bila sam prezauzeta poslom, sve manje vremena provodila sam s detetom. Onda sam se zaljubila u momka koji se bavio novinarstvom, pa sam mu predložila da ide u Ameriku na tamošnje festivale i da piše o njima. I tako je dobio radnu vizu na pet godina. Međutim, počeo je da vozi kamion i da zarađuje mnogo novca“.
Kada su je sustigli umor i nepravda zbog celog sistema u Srbiji, Ljiljana je odlučila da spakuje kofere i da s ćerkom ode u Ameriku kod dečka.
„U meni se sve skupilo, srušio mi se ceo svet, samo sam želela da odem i da nestanem iz ovog sistema. Dobile smo turističku vizu pošto smo putovale za praznike. Uzela sam neplaćeno odsustvo dve godine u školi u Loznici i uputile smo se u Čikago. Tamo sam provela pet godina, kao izdržavano lice od mog dečka. Pošto nisam uspela da dobijem prekvalifikaciju turističke vize, odlučila sam da se vratim u Srbiju. U međuvremenu sam dobila još jedno dete i nas tri smo se spakovale i otišle za Beograd“.
Pošto se rastala s ocem svog drugog deteta, Ljiljana je postala samohrana majka dve devojčice koje je sama izdržavala.
„Tad je u Srbiji bila užasna situacijay. Potreba za nastavnikom muzičke kulture u Loznici su se smanjile, pa sam imala samo 25 posto radnog vremena u dve škole. I dalje sam putovala dva puta nedeljno i usputno sam tražila dopunu norme kao tehnološki višak jer sam i postala tehnološki višak u jednoj školi“:
A onda je krenuo Ljiljanin pakao – traženje još jednog posla u školi, kako bi imala pun fond časova.
„Podnela sam školskoj upravi molbu da sam tehnološki višak i da mi treba dopuna 75 posto radnog vremena. Radim sada već na tom minimalnom, dakle 25 posto i treba mi još da bih imala za život. Tipovala sam na srednju muzičku školu ‘Kosta Manojlović’, jer su u njoj tražili bibliotekara za 100 posto radnog vremena, a ja sam ispunjavala sve uslove. Međutim, nailazim na sledeću situaciju – pitali su me da li sam član stranke. Rekoh, nisam. Oni kažu: Trebalo bi da budete. Ja tog momenta odem u SNS i učlanim se“, nastavlja da priča Ljiljana.
Ljiljana i dalje ne odustaje od mesta bibliotekara, međutim, ne ide sve onako kako bi ona želela i kako bi zapravo i trebalo da bude.
„Molim i pišem svima da hoću to radno mesto za koje ispunjavam uslove i uz konsultacije sindikata, šaljem školskoj inspekciji dopis jer neće da me prime. Dobijam neosnovan odgovor škole za moju molbu. Kažu da je to radno mesto popunjeno, a zapravo je direktorka rekla da tu radi dete od jednog bitnog prezimena u stranci SNS. Bitniji nego ja, koja sam takođe član. Digla sam ruke od toga. Dobila sam, u međuvremenu, zdravstvene probleme, pritisak, anksioznost.. I dalje putujem za Loznicu, a nastaje problem ko će da brine o deci, ko će isplatiti vrtić, traje borba za egzistenciju i kako preživeti sa samo 25 posto plate“.
Ubrzo su je pozvali i rekli da počinje da radi u Osnovnoj školi „Dragan Lukić“ na Bežanijskoj kosi.
„Kažu: Idi tamo, potpiši ugovor na 50 posto radnog vremena. Sve zajedno, imala sam 75 posto fonda, dakle i dalje sam u školama u Loznici i u ovoj beogradskoj. Kičma mi je u potpunosti stradala, kolena takođe, a sav novac ode na lekare i na troškove prevoza. Posle četiri godine, u medicinskoj i ekonomskoj školi u Loznici je prestala potreba za mojim poslom, pa ostajem na 15 posto radnog vremena, što je ukupno četiri časa. I zbog tih četiri časa, ja sam putovala u Loznicu na jedan dan“.
Pošto je imala samo četiri časa u lozničkoj školi, kolege su je „savetovale“ da bi za nju bilo najbolje da se ne muči i da sporazumno raskine ugovor.
„Mrzelo ih je da se cimaju oko mog prebacivanja u školsku upravu Beograd, tako da sam podlegla pritiscima i potpisala sporazumni raskid ugovora. Međutim, konačno nailazim na otvorena vrata u srednjoj Tehničkoj školi GSP, gde me primaju da radim na 25 posto. Tako da sam u njoj poslednje tri godine sa 25 posto radnog vremena, a već četiri godine u Osnovnoj školi ‘Dragan Lukić’ sa 50 posto norme. Fali mi ovih 25 posto da imam pun fond časova i tako je poslednje dve godine“.
Zbog skupog života u Beogradu, Ljiljana se, zajedno s decom, preselila u Jajince.
„Putujem tri puta nedeljno na Bežanijsku kosu gde su mi uvek stavljeni prvi časovi, gde se vrlo često desi da kasnim minut-dva, pa sam nekoliko puta bila opomenuta i disciplinskim postupkom. Fizički prosto nekad ne mogu da stignem da odvedem decu u školu i vrtić, a pored toga idem i na Vračar u srednju školu, gde u jednom danu imam svih sedam časova“.
Ljiljana i dalje traži dodatni posao da bi imala dopunu norme. Bila je na razgovoru u jednoj školi u Belom potoku i baš kada se ponadala da će dobiti mesto nastavnika muzičkog, na tu poziciju je i ovog puta stigla „važna osoba“.
„Direktor mi kaže: Izvinite, dobio sam dojavu iz Ministarstva, poslali su mi devojku koju moram da zaposlim na mesto nastavnika, nažalost, ne mogu da je sklonim. U sve osnovne i srednje škole na opštini Voždovac sam išla lično na razgovor i poslala dokumentaciju, međutim, niko me nije pozvao, niti odgovorio na moj upit. Načelnik školske uprave mi je rekao da se strpim da prođe oktorbar jer se nešto stranački dešava. Sačekaću, a onda krajem oktobra idem ponovo kod istih da vidim šta se dešava i ukoliko ne dobijem nikakav odgovor, poslaću im školsku inspekciju“, poručuje Ljiljana.
Priznaje da je malo falilo da se upusti u štrajk glađu ispred Ministarstva prosvete, ali je na molbu starije ćerke odustala od toga.
„I dalje sam spremna na to jer nepravda i bes i dalje postoje. Izdržavam dve ćerke, nemam alimentaciju, pod pritiskom sam oca moje druge ćerke koji me psihički maltretira. Plaćam advokata, tako da sam u borbi kako da preživim od plate do plate. Odustala sam od operacije kolena koja mi je bila zakazana jer bih onda bila u invalidskim kolicima, a ja nemam taj luksuz, pošto nemam nikoga ko bi mi pomogao oko dece. Užasno, šta da vam kažem“, završava Ljiljana.
BONUS VIDEO: Oštrije kazne za nasilje u školama Francuske: Da li bi nešto mogli da iz tih mera naučimo?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare