0
Srbija je zavijena u crno! Krvlju plaća izostanak ili nedovoljnu primenu preventivnih mera, nemar nadležnih državnih organa i regulatornih tela (poput REM-a), negativnu selekciju kadra za rukovodeća mesta – od republičkog do lokalnog nivoa, uticaj cent(a)ra moći na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, prosvetne ustanove, medije,… Brojni i sve češći primeri destruktivnog, agresivnog i sve brutalnijeg ponašanja u porodicama i školama, na javnim mestima,…ukazuju da smo se svrstali među zemlje sa poremećenim vrednostima. Slika je svake godine, u poređenju sa prethodnom, sve sumornija. I tome se, nažalost, kraj ne nazire.
Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji
Za samo dva dana, tragični događaji potisnuli su pažnju javnosti sa svih drugih zbivanja koja su, prethodno, bila u fokusu iste (Kosovo, Telekom, EPS, Ziđin,…). Vesti o masovnim ubistvima i ranjavanjima iz vatrenog oružja u oglednoj osnovnoj školi u centru Beograda (9 mrtvih i 7 ranjenih) i selima nedaleko od Smedereva i Mladenovca (8 mrtvih i 14 ranjenih), te povreda kuhinjskim nožem nastavnice i jednog učenika u gimnaziji (takođe, u Beogradu) obilaze svet. Građani su u neverici, šoku i strahu, koliko zbog zastrašujućeg epiloga, toliko i zbog spoznaje da su egzekutori dva maloletna lica – dečak od 13 i devojčica od 15 godina i mladić starosti 21 godinu.
Kako smo se, kao društvo, našli u ovoj situaciji? Šta je, ili ko je, uzrok? Čija je odgovornost? Istraga bi, uz pomoć stručnih službi, morala to da ustanovi, a za to je potrebno vreme. No, dok se još osećao miris baruta na poprištima, ne čekajući da nadležni organi završe propisane radnje i procedure, resorni ministri iznesoše svoje “(pr)ocene”. Za ministra prosvete Ružića, odgovornost za nasilje u školama, pa i ovonedeljnu tragediju, snose video igrice i “zapadne vrednosti” (onog Zapada kojem Srbija teži?), dok je ministar unutrašnjih poslova ustvrdio, pre nego je počinilac zločina uhapšen i obavljen prethodni krivični postupak, da je pucnjava u selima Malo Orašje i Dubona teroristički akt(?).
Za razliku od gradonačelnika Beograda, koga nije bilo pred kamerama, niti se zvanično oglasio, prilike da se obrati javnosti nije propustio predsednik svega u državi, koji je na stanovištu da nadležni organi rade svoj posao, da omladina ne gleda televizijske programe,… ali i da su ovo napadi na celu našu zemlju.
Stoga, zalaže se za suprostavljanje zlu, prvenstveno, represivnim merama. Predložio je, pored ostalog (verovatno po uzoru na Kinu), da starosna granica krivične odgovornosti za teška krivična dela snizi sa 14 na 12 godina. Odlučan je u nameri da razoruža Srbiju! Pri tom, ne reče koju.
Očekivano, ostali smo uskraćeni za neka saznanja. Ovog puta – kako će nadležni dospeti do nelegalnog oružja (poput arsenala koji je, post festum, pronađen kod punoletnog ubice)? Šta je preduzeto nakon višestrukih ubistava u Velikoj Ivanči (2013.g.), Kanjiži (2015.g.), Žitištu (2016.g.), Jabukovcu (2020.g.,po drugi put), Sjenici (2021.g.)? Zašto je sve izraženije vršnjačko nasilje? Kakvi su rezultati na suzbijanju delikvencije među mladima? Nisu li ekonomski i socijalni činioci doprineli da se porodice (kao osnovne ćelije društva) potisnu iz sfere vaspitnog uticaja? Itd.
Naravno, svi predsednikovi (ad-hoc osmišljeni) predlozi rešenja nekih od ključnih problema našeg društva prihvaćeni su “preko noći”, u šta nismo ni sumnjali. I ovom prilikom dao je građanima do znanja da, pored njega, Srbiji izvršna vlast (Vlada) nije potrebna.
PROČITAJTE JOŠ
0
6
57
0
0
Sve i da je tako, da je obavljena (mimo Ustava i zakonskih rešenja) tranzicija iz parlamentarnog u (polu)predsednički sistem, zar je trebalo da prođe 11 godina (apsolutne) vladavine i da se, mimo obračuna kriminalnih grupacija, dogode masovna krvoprolića i pogibije nedužnih da bi predsednik shvatio da su neophodne promene vrednosnog sistema i načina ponašanja?
Zar do sada nije spoznao da represivne mere ne donose rezultat na duži rok, da uređenost i snagu države čine funkcionalne institucije, njeni istaknuti pojedinci – radnici, intelektualci, sportisti,… ali i omladinski potencijal koji se identifikuje sa svojim uzorima?
Od njih zavisi kakvo će, u budućnosti, biti naše društvo!
A ko su danas uzori (nezanemarljivog broja) mladih u Srbiji? Sa kim se poistovećuju, dok “pronalaze” sebe? Odgovor se nameće – uticaj na opredeljenja preuzimaju mediji, društveni kontekst i virtuelna stvarnost. Dok učenici i studenti koji osvajaju svet, pobeđujući na brojnim međunarodnim takmičenjima iz matematike, fizike, astronomije…, ostaju (gotovo) ne zapaženi, pojedini štampani mediji i televizije sa nacionalnom frekvencijom, promovišu model ponašanja i stil življenja ljudi sa margine društva – huligana, kriminalaca, starleta, estradnih “zvezda”,…
Samo pre nekoliko nedelja (višestruko osuđivan) Kristijan Golubović, inače rijaliti “zvezda” i čest gost TV “Happy” i “Pink”, snimio je spot u osnovnoj školi “Đura Jakšić” u Beogradu – “glumio” je omiljenog profesora(?). Deca su se okupljala oko njega, slikala se sa njim, tražili su mu autogram. Obećao im je da će ih, na sledećem “času” učiti kako da pucaju? Poražavajuće saznanje za roditelje, nastavnike, ministra prosvete,…
Iskušenja vrebaju sa svih strana, ne samo na Internetu i društvenim mrežama. U potrazi za boljim i “sadržajnijim” životom, pažnju mladih (i ne samo njih), osim “junaka” doba zlog, zaokupljaju i agresivne reklame kladionica i brojnih igara na sreću, ali i alkoholnih pića (piva).
Na žalost, (ne)svesni negativnih efekata, promoteri su pojedini (nekadašnji i aktuelni) sportisti, glumci, pevači i druge javne ličnosti, ali i sportski savezi i klubovi.
Mnogo toga od navedenog nebi bilo da bahatost i nasilje nisu institucionalizavani – od vrha vlasti do mesnih zajednica. Mi, jednostavno, živimo u državi u kojoj se (verbalno, fizičko, pa i psihičko) nasilje neguje, umesto da se predupredi, koriguje i svede na razumnu meru. Dovoljno je navesti kao primer Narodnu skupštinu Republike Srbije, odakle nam se prezentuju vrlo ružne slike i poruke nedoličnih poslanika. Ti i takvi ljudi ne mogu da sprovedu nužne promene vrednosnog sistema i afirmišu odgovornost i oblike društveno poželjnog ponašanja.
I – da zaključim. Osim predstavnika vlasti, celokupno društvo je dozvolilo da se ove tragedije dese ali nije spremno da se suoči sa realnošću i odgovornošću. Uvek nam je kriv neko drugi.
No, nije baš tako. I do nas je. Preveniranje opšteg, pa i maloletničkog, kriminala je zadatak čitave zajednice. To je od nacionalnog značaja i prioritet, kako ove, tako i svake naredne vlasti, ali i opozicije.
Zato, što pre shvatimo, to bolje – za (sveopštu) konsolidaciju države nužne su suštinske i obuhvatne promene. One nisu zamislive, niti moguće, sa kadrom koji nas je doveo u ovu situaciju.
BONUS VIDEO: Ispovest devojčice posle pucnjave u školi na Vračaru
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare