0
Ne postoji racionalno objašnjenje i odgovor na pitanje zašto je Institut za virusologiju, vakcine i serume “Torlak”, koji je decenijama služio na ponos nekadašnje Jugoslavije, kao jedan od najvećih proizvođača vakcina u svetu, sada na dnu, kojim vladaju korupcija, nepotizam i nestručnost, u čijim je kandžama svetski kvalitet u proizvodnji, “preko noći” pretvoren u pepeo.
Pročitajte još:
Jedan od rukovodilaca u Institutu “Torlak”, sve do 2013. godine, bio je i Miroslav Stajić, diplomirani biolog i specijalista medicinske mikrobiologije, koji je u ovoj, nekada prestižnoj ustanovi, bio šef Odeljenja za proizvodnju toksoida difterije, šef Odeljenja za kombinovanje bakterijskih vakcina i autor proizvodnje seruma protiv zmijskog otrova.
„Mi koji volimo ‚Torlak‘, živeli smo za tu ustanovu, a sada na neki način, u penziji, nastavljamo da živimo od nje. Nažalost, Institut se povukao, došli su neki novi ljudi koji su podigli ‚zidove‘, zaključali kapije i onemogućili nas da i dalje budemo na vezi sa mestom kojem smo posvetili život i karijeru, i čiji su proizvodi bili zaslužni za spas miliona ljudi u nekadašnjoj Jugoslaviji. Torlakom sada upravlja ‚strahovlada‘, zaposleni se kriju od javnosti, ne razgovaraju ni sa kim, jer ih plaši trenutna diktatura“, u razgovoru za Nova.rs priča Stajić, koji je posle višedecenijskog rada na čelu proizvodnje „Torlaka“, pre devet godina prinudno otišao u penziju.
On ističe da nije morao da se penzioniše, ali su uslovi rada bili takvi, da su ga na ovaj potez naterali.
„Nisam mogao da gledam šta se dešava sa našom ‚kućom‘, to propadanje i urušavanje svega na čemu smo tako dugo radili. ‚Torlak‘ je bio svetska kuća, sve do 2000. godine, bili smo peti u svetu za imunobiološke preparate, a imali smo izvoz vakcina i seruma od preko 100 miliona dolara za Irak, Iran, Indiju, Kinu i u još preko 100 zemlja sveta. Onda su se stvari promenile, došli su novi ljudi, koji su odjednom smatrali da ne treba sve da se proizvodi, već da nešto treba i da se uvozi, što je jeftinije, kako su tada naveli. Pokušavali smo da branimo našu proizvodnju, ali niko nije imao sluha. Jedna po jedna proizvodnja se gasila, a vremenom smo sve više vakcina i seruma uvozili i plaćali dvostruko skuplje“, kaže Stajić.
Proizvodnja seruma, vakcina i lekova, ne može da opstane bez podrške države, naglašava on.
„Naši stručnjaci su više od jednog veka bili prepoznati u svetu. Još 1900. godine proizveli smo serum protiv besnila i vakcinu protiv velikih boginja u Nišu, a 1927. napravili smo vakcinu protiv difterije. Grupa stručnjaka je 1917. na Solunskom frontu, u primitivnim uslovima, uspela da proizvede vakcine protiv tifusa, paratifusa i kolere, pa je srpska vojska tada, ušla u Srbiju zdrava, nisu uneli u zemlju nijednu od zaraza koje su u to vreme harale. ‚Torlak‘ nikada nije kasnio za svetom. Ako bi došlo do pronalazaka u Berlinu ili Londonu, odmah smo slali svoje stručnjake da nauče nove sisteme proizvodnje. Srbija je u to vreme bila ugledna zemlja, pa su i stručnjaci, stranci, dolazili kod nas da nešto nauče. A čemu sada možemo da naučimo naše mlade ljude i strance – ničemu!“, revoltirano podvlači Stajić.
Proizvodnja u „Torlaku“ konačno se gasi 2003. godine.
„Tada prestajemo da proizvodimo vakcinu protiv dečije paralize, po kojoj smo bili poznati u svetu. ‚Torlak‘ ubrzano gubi korak sa tim istim svetom, izmiče nam tlo pod nogama. Prestaje ulaganje u tehnologiju, u mašine, ali i u kadrove. Svetske organizacije za kontrolu proizvodnje vakcina i seruma nam više ne daju dozvole za rad, jer koristimo stare tehnologije, koje niko ne menja niti obnavlja. Tada počinje uvoz vakcina koje smo do samo nekoliko godina ranije proizvodili bez ikakvih problema. Rat, sankcije, kriza, ostavili su traga. Ipak, sve je to moglo da se obnovi, izdigne iz mrtvih, ali nije bilo volje u vladajućim krugovima, nikoga nije bilo briga“, seća se nekadašnji šef proizvodnje u „Torlaku“.
Milionske donacije Svetske zdravstvene organizacije, ali i brojnih drugih finansijera, otišle su u nepoznatom pravcu, samo je deo uložen u novi pogon, koji godinama kasnije nije uopšte korišćen.
„Donacije i ulaganja su misterija, nikome nije jasno gde je novac koji smo godinama dobijali. Znamo samo da je preko 20 miliona evra uloženo u novi pogon za proizvodnju vakcine protiv gripa. Napravljen je tako da može da proizvede dva miliona doza, a dobili smo trovalentnu vakcinu, koju niko neće. Proizvode trovalentnu vakcinu koju mogu primiti samo građani od 18 do 65 godina, dok Republički fond za zdravstveno osiguranje raspisuje konkurs za uvoz stranih četvorovalentnih vakcina, koje primaju svi od jedne do 100 godina, bez ograničenja i koje su bolje i jače, a i Ministarstvo zdravlja donosi odluku o primanju ove vakcine“, objašnjava specijalista medicinske mikrobiologije.
Državne institucije nadležne za ‚Torlak‘, sabotiraju sopstveni posao.
„Vakcina protiv gripa koju smo proizvodili koštala je 60 centi, a sad se uvozi po ceni od tri do pet evra. Građani uzimaju stranu vakcinu jer ne znaju šta se to na ‚Torlaku‘ proizvodi i kako, a u domovima zdravlja preporučuju četvorovalentnu jer im je dat nalog da daju tu vakcinu, koja je plaćena i koja je bolja. Šta se dešava sa Torlakovom trovalentnom, zašto proizvode vakcinu koju niko neće i koja ne može ni da se proda?“, pita Stajić.
I dodaje da je priča o proizvodnji Sputnjik vakcine bajka u koju ni deca ne bi poverovala.
„Farsama nema kraja. Priče o Sputnjik i Sinofarm vakcini bi bile smešne, da nisu tužne. U starim pogonima ‚Torlaka‘ mogli da prozvodimo Sinofarm vakcinu, bez ikakvih problema, ne vidim razlog za uvoz, a još manje za izgradnju fabrike ove vakcine. Oslanjali smo se tokom pandemije na rusku i kinesku vakcinu, a ‚Torlak‘ je uvek imao edukaciju na Zapadu. Bili smo vezani za Beč, Pariz, London, to su bile naše škole. Žrtve smo političkih igara, koje skupo plaćamo i finansijski i zdravstveno“, upozorava bivši rukovodilac proizvodnje vakcina.
Uvezli smo ogromne količine vakcina za kovid, mali deo je iskorišćen, a ostatak će biti uništen.
„To je sve narod platio, na ovaj ili onaj način. Vakcine imaju rok trajanja, posle toga moraju biti uništene, a mnogo je neiskorišćenih doza jer smo nepotrebno uvezli previše“, kaže Stajić.
Vremenom se javilo veliko nepoverenje u javnosti.
„Nekada stručna javnost, lekari, posebno pedijatri, verovali su u Torlak. Nažalost, sada ne znam koliko možemo da verujemo Institutu. Najbolji ljudi su ga napustili, a aktuelna direktorka je drastično smanjila plate i mobingom, pritiscima naterala ljude da odu i ‚Torlak‘ je ostao bez iskusnih kadrova, a tokom 10 godina, napustilo ga je više od 70 stručnjaka, koji su ustanovu ‚nosili na leđima‘. Direktorka ‚Torlaka‘ je po njenim rečima bila vrlo bliska sa nekadašnjim direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, pa je i to koristila da pokaže kako joj niko ništa ne sme. Podelila je na desetine otkaza, čak šest pomoćnika direktora je dobilo otkaz jer su napisali protestno pismo protiv nje. Dovela je savetnika, kojem je dala platu 200.000 dinara, a stručnjacima istovremeno smanjila primanja za 30 odsto. ‚Torlak‘ je odavno pušten niz vodu, a država o tome nije vodila računa i sad ćemo svi trpeti posledice“, zaključuje Stajić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
