11
“Neću da idem u školu kad niko drugi ne ide”, reči su mog sina (11), učenika petog razreda, koji je do pre nekoliko dana bio odlučan da ide na časove do kraja juna i da se još neko vreme druži sa “ekipom” iz škole. Juče je ipak shvatio da će osim njega, od skoro 40 učenika, samo troje biti u odeljenju, pa je i on – odustao. Ćerka (8), međutim, jutros je jedva dočekala da krene na prvi čas, jer je učiteljica najavila da će se u školi, ovih dana, “igrati”, pa će celo odeljenje dolaziti do kraja juna. I tako su se podelili, a organizacija života, naravno, uvek je na nama, roditeljima, kakvu god situaciju da nam priređuje društvo u kojem živimo i politika kojoj smo u obavezi da se povinujemo, uglavnom iznenada i bez upozorenja.
Od 1. septembra do danas, moja deca ujutru idu zajedno u školu, jer uvek su prva smena. Očekivali smo da će tako biti skoro do jula, jer normalno je i uobičajeno da raspust počne krajem juna, pa smo planove za leto, za dva meseca, smislili unapred, kao i većina roditelja. Ovog meseca trebalo je da uče, popravljaju ocene, idu na časove i da provode vreme sa učiteljicom, nastavnicima i društvom iz škole. Međutim, Vlada Srbije odlučila je drugačije.
Kao grom nas je 1. juna pogodila vest da će sve škole u Srbiji prestati sa regularnim radom. U prvi mah niko nije spominjao mogućnost odlaska u školu, bez obaveze učenja i ocena. Prva pomisao, nas koji imamo decu u mlađim razredima, bila je, logično: “Ko će čuvati dete dok sam ja pola dana na poslu?”
Odluka Vlade Srbije ubrzo je unela konfuziju i paniku kod velikog broja roditelja, naročito kada je objavljeno “uputstvo”, u kojem stoji da “na kraju balade”, oni učenici koji žele da idu u školu – mogu, a oni koji ne žele, ne moraju, i nikom ništa.
Petak, ponedeljak, utorak – tri radna dana imali su prosvetni radnici za brzinsku promenu plana i programa, a mi roditelji da se organizujemo sa decom: Ko će čuvati najmlađe, a šta će stariji raditi po ceo dan, dok su slobodni i bez nadzora odraslih?
Škole su omogućile učenicima u mlađim razredima da pohađaju časove, koji neće biti “pravi časovi”, da imaju čak i boravak, a stariji da poprave ocene u dogovoru sa nastavnicima, ali uz još jednu bizarnost – saglasnost roditelja. Ukoliko nastavnik zaključi ocenu, a roditelju se ista ne dopada, ima pravo da traži da je dete popravlja, sve dok je – ne popravi, bez obzira na rad, poslušnost i prethodne ocene učenika tokom polugodišta.
Pročitajte još:
11
4
4
0
“Pogledajte e-dnevnik, pa ako se ne slažete sa ocenama, neka dete dođe da popravi pre podele svedočanstava”, rečeno je roditeljima u školama.
Rad od kuće, takođe, opet je na mukama.
“Daj mi da doručkujem?” “Jel imaš pare? Idem napolje, da kupim sladoled”,”A šta sad radiš?”, “Kad ćeš da završiš?”, “Što ne uzmeš odmor ii raspust, haha?” – Roditelji, koji rade od kuće, izloženi su svim ovim, ali i brojnim drugim pitanjima i ometanjima, od početka do kraja radnog vremena, pa nikako nisu u boljem položaju u odnosu na one koji svakoga dana odlaze u kancelariju. Novonastala situacija nesumnjivo podseća na period pandemije kovida, kada su škole zatvorene, a roditelji su i dalje bili u obavezi da rade, ali u stanu, okruženi decom i galamom. Vreme koje želimo da zaboravimo, kao da nam se uporno iznova vraća, samo u drugim oblicima.
A svanuo je i taj 7. jun, prvi dan raspusta, koji to zvanično još nije.
Odvela sam jutros ćerku u školu, dok je sin spavao, verovatno do 10 pre podne. Potom je, dok suprug i ja radimo, ustao i prvo uzeo mobilni telefon, onda je doručkovao, pa kopao po fiokama tražeći slatkiše i grickalice, kasnije je malo upalio TV, pa kompjuter, sa igrica je zatim prešao na mreže, a sa mreža opet na igrice i tako će u krug, sve do popodne, dok se ne vratimo sa posla. Kad izađe napolje, lunjaće ulicama sa drugarima, pa ako se nešto, ne daj bože, desi, neće biti nikoga kod kuće da pomogne, da ”interveniše”, jer roditelji nisu tu, a deca nisu u školi, pa nemaju kome da se obrate.
“Možemo da blejimo tri meseca, neću bre da popravljam nikakve ocene!”, čujem sinoć, pričaju klinci u parku, pored naše zgrade.
Plan za “prazan hod” u junu roditelji nisu imali unapred. Godišnje odmore “upisali su” u vreme raspusta, kao i svake godine, u julu ili avgustu, kad su deca slobodna, a onda se dogodio preokret i tinejdžeri su sada veći deo dana kod kuće ili napolju, sami ili sa vršnjacima, ali uglavnom bez kontrole i nadzora, prepušteni sami sebi.
Ipak, naši problemi mizerni su i nevidljivi u odnosu na sve kroz šta prolaze roditelji dece stradale u užasnom zločinu u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, tako da je pametnije da ćutimo, jer ta dečica i dalje su svima nama u mislima i nikada ih nećemo zaboraviti. Posle svega, bilo je očekivano da učenici pomenute ustanove prestanu da dolaze na časove ili da, oni koji žele da provedu još neko vreme sa drugarima i nastavnicima, budu u školi, ali bez pritiska ocenjivanja, sve do kraja juna. Časovi su međutim prekinuti za sve, za decu “Ribnikara”, ali i za učenike koji nemaju veze sa ovom školom.
Koliko će po ostalu decu biti dobro da tri meseca odmaraju i nemaju nikakve obaveze i koliko je takva organizacija života bezbedna i pametna, pokazaće opet – vreme. Mada neki od nas, kao da unapred znaju, šta da očekuju.
* autorka teksta je novinarka portala Nova.rs i podkasta „Mamazjanija“
***
BONUS VIDEO: „Moj sin neće ići u ovu prokletu školu“: Roditelji protiv toga da se deca vrate na nastavu u OŠ „Vladislav Ribnikar“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare