Bilo je potrebno da prođe 14 mukotrpnih godina da dočekamo da nas obasja pogled naše male Ljubice. Jedna od najtežih borbi je ona za začeće deteta, kada imate zdravstveni problem, ali i nagrada je neprocenjiva, u razgovoru za Nova.rs kroz naizmenične suze i smeh priča Sandra Jovanović, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo“, koja je prošla kroz čak 14 procesa vantelesne oplodnje i sa poslednjim konačno uspela. Početkom ove godine rođena je Ljubica, koja je vredna svakog minuta borbe njenih roditelja.

Dok je još bila devojčica, Sandri je puklo slepo crevo, što je u kasnijem periodu života uticalo na njeno zdravlje i izazvalo joj probleme sa začećem. Bila je jako mlada kada je počela sa analizama i kada joj je ustanovljena potpuna neprohodnost jajovoda. Jedina opcija za nju, bila je vantelesna oplodnja.

Kada je imala 29 godina, Sandra je prvi put otišla na vantelesnu oplodnju.

„Od tada, pa do rođenja naše Ljubice, imala sam 13 postupaka. Ona je rođena iz 14. pokušaja. Iako sam mnogo puta prolazila kroz procedure VTO, prvi neuspeli pokušaj bio je najteži. Tada se sve nade, sva vera i sve želje rasprsnu. Sve je potonulo. Međutim, uspravila sam se svaki put i iznova nastavljala. Postavila sam sebi granice u glavi, dokle ću i šta ću i pošla putem do kraja. Naravno da nisam očekivala da će biti baš ovoliko postupaka, ali život nas nije mazio. U toku tih 14 pokušaja, bilo je čak i malo više embriotransfera, jer smo ponekad imali i zamrznute embrione. Svaki put bila je prisutna velika nada i svaki put bi nas stiglo veliko razočarenje2. seća se Sandra najtežih momenata.

Onda se u jednom pokušaju desilo začeće, vantelesna je uspela.

„Uspela je sve do 11. nedelje, kada se dogodio spontani pobačaj. To smo jako teško podneli. Jedva smo stigli do nekog uspeha i onda opet veliki pad. Taman smo pomislili da imamo nešto u rukama, a desila se tako velika bol. Tada smo napravili najveću pauzu, oko godinu dana nismo ulazili u procese. Onda smo ipak smogli snage i nastavili dalje, do kraja. Na mene je svaki ovaj proces uticao psihofizički, odneo mi po deo srca i nikada to neću zaboraviti, niti će te rane zaceliti. Borite se sa samim sobom, sa okruženjem, sa ljudima, sa svim mislima koje vas opsedaju. Skoro šest godina vodim Udruženje ‘Šansa za roditeljstvo’ i u kontaktu sam sa mnogo parova koji imaju problem sa začećem, a to mi je davalo snagu i motivaciju da nastavim i ja. Nisu ni bili svesni koliko su mi pomagali. Morala sam zbog njih da budem jaka. Svaki put iskoristim priliku da im se svima zahvalim. Mnogo je lakše kad ste okruženi ljudima koji imaju isti problem, jer oni mene razumeju, a razumem i ja njih. Tako su nekako protekle godine, u obostranom bodrenju“, priča mama male Ljubice.

Sandrin suprug bio je i njena najveća snaga.

„Uz njegovu podršku i oslonac naterala sam se da ne odustajem. Bez njega ne bih verovatno mogla dalje, ali je neprekidno ponavljao rečenicu ‘da ćemo biti roditelji, i da i ako ne budemo, nismo zajedno zbog dece, već zato što se volimo’. Ljubav me je održavala. Zato se i Ljubica sada tako zove, jer je sva satkana od ljubavi koja traje godinama. Ljudi iz Udruženja ‘Šansa za roditeljstvo’, članovi i nečlanovi, moje saradnice, svi oni su mi svesno i nesvesno pomagali da nastavim. Razumevanje, podrška, slušanje i ljubav. Možda je to recept?” zaključuje Sandra.

Vantelesna oplodnja, kaže ona, nije uvek uspešna, uspeh je svega 30 odsto, a mnogi parovi nemaju sreće i moraju više puta prolaziti kroz proces.

„Godine prave najveći problem, zato što u proces lečenja treba da ulazimo mlađi, tako su šanse veće. Ipak, ponekad, neko prosto nema sreće čak i kad je mlad. Vantelesna emotivno iscrpljuje čoveka. Nikad mi hormoni koje sam primala nisu smetali, ali zato sam vodila emotivne bitke sama sa sobom. Treba to izdržati i istrajati. Nemate izbora, morate dalje” naglašava mama, koja se 14 godina borila da rodi dete.

Neizvesni i komplikovani pokušaji vantelesne oplodnje, uticali su i na Sandrin brak.

„Bilo je perioda udaljavanja, svađanja, želje da odem, da oslobodim muža, a bilo je perioda kada smo se samo grlili i čekali da bol prođe, ali je ljubav sa velikim Lj uvek nadvladavala sve. Suština je da par koji prolazi kroz ovo treba da zna da će biti teško, ali da će uspeti samo ako ima ljubavi. Ljudi iz okruženja svakog para koji prolazi kroz VTO, njihova porodica i prijatelji, ukoliko nemaju problem sa začećem, ne mogu da shvate te probleme. To od njih ne treba ni očekivati. Od njih treba samo da očekujemo da nas saslušaju, da slušaju sve ono što nam je na srcu i u duši, ne da nam daju suvišne savete jer sve što postoji, mi smo već čuli i probali. To je za mene podrška, saslušati. Stručna podrška je nešto drugo, onda potražite psihologa ili psihijatra, koji će dati konkretne savete da prevaziđete emotivne i psihičke lomove“, savetuje Sandra.

Dok prolazite kroz VTO najteži je neuspeh, on razara.

„Primate hormone, bockate se, idete na ultrazvukove, punkcije, pijete suplemente mesecima kao priprema, ne jedete ono što biste želeli i sve uložite u taj pokušaj, i onda on ne uspe. To vas zaista razori. Baci vas na pod. Onda svaki put morate ustati opet i krenuti ciklus ispočetka. To nije lako. Svaki put vam treba više snage, a snaga se gubi. Kad stigne rezultat BetaHCG testa noge vam se tresu, teško je i stresno. Najlepši je naravno konačni uspeh, nema mu premca. Najlepše je kad držite bebu u naručju i mirišete je. Kroz sve ovo ponovo bih prošla da moram, bez obzira što znam koliko je teško. Kad pogledam Ljubičine oči i osetim njen miris, setim se svih 14 pokušaja i sad znam da je vredelo. Nijedan postupak tu nije bio slučajan i nije moj put, ovako težak, bio slučajno dat baš meni” sa osmehom priča naša sagovornica.

U procesu VTO, žena je „motor“.

„To stalno naglašavam. One vuku konce, one reaguju. Retko se muškarci mnogo angažuju. Žena je ta koja prima hormone, ide na preglede, uspavljuju je kako bi izvadili ćelije, ona iščekuje rezultat jer u njoj je embrion, buduća beba. Muškarac jeste uključen, ali ne toliko i ne na isti način. A treba više da budu uključeni, treba da budu neprekidno uz ženu, pa i na pregledima, konsultacijama… Sve je više takvih parova koji stoje rame uz rame na svakom koraku, zajedno. Nije tako bilo nekada do našeg osnivanja. Najviše ljubavi videla sam kod parova koji zajedno ulaze u lečenje neplodnosti. Podrška koju jedno drugom daju je nemerljiva. To je snaga. Zato je važno da zajedno prolaze kroz sve i da zajedno boluju ukoliko dođe do neuspeha, ali i da se zajedno raduju kada se desi uspeh. Važnno je da svi parovi postave sebi granicu, da ne odustaju od nje i da postave sebi cilj i da ne odustaju od njega. I da znaju da je ljubav najvažnija u ovom procesu, u kojem je takođe bitno da nikada ne izgubimo sebe” poručuje Sandra.

Zoran Kesić upozorio roditelje: Šta vam rade deca

Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter

Instagram